Ve sam pročitala Samantinoga posta i zmislila se vremena(koje i nije bilo tak davno)dok sam i ja bila v situaciji kak ona...i toga kak mi je posle bilo teško...pozabiti ga... i pozabiti se kaj je bilo... i neje bilo, a moglo je biti...ali za utjehu samanti, neje nemoguće... mislim ono, ak sam mogla ja, moreš i ti, samanta!
trebalo bu dosta vremena kaj ga do kraja pozabiš ali... zapravo, ti ga ni ne moraš do kraja pozabiti, sam mora dojti vreme da buš ga se zmislila sam kak jenu, ne baš lepu uspomenu... i dok ti sjećanje na njega nebu već tak bolno... a to vreme bu došlo i prije nego ti misliš! a onda buju došli i lepši trenuci, kojih buš se posle rado sjećala...
no dobro, kaj nem preveč zakomplicirala, bolje da prestanem pisati, ve dok još bar ja razmim kaj sam ustvari štela reći...
ve bum još za kraj dela jenu pjesmu, čiji neki djelovi najbolje opisuju ono vreme moje... ne znam kak da to nazovem... prije opsjednutost, nego bilo čega sličnoga ljubavi... a verjem(i nadam se), da u samantinom slučaju, kak i u mom, prava ljubav tek treba doći...samo treba biti strpljiv u čekanju... pa evo pjesme:
24 SATA
Vanna
Kao kap u moru, samo jedan od tisuće njih
Ima nešto u tebi da si toliko bolji od svih
Bože, otvori mi oči
Takav mi čovjek i ne treba sad
Da gubim dane i noći
Al' što da radim, što da radim kad
Iz mojih misli ne izlaziš van
24 sata na dan
Znam da je uzalud to
Tu nema ljubavi za dvoje dovoljno
Iz mojih misli ne izlaziš van
24 sata na dan
I da te ne volim dala bih sve
Al' to je jače od mene
Da nije suđeno nama ja bih pobjegla dalje od svih
Sve i da ostanem sama za mene vrijediš ko' tisuće njih
I to bi bilo to... idem ve... pozdrav svima, a pogotovo samanti kojoj je na neki način ovaj post i posvećen...
Post je objavljen 06.07.2007. u 21:29 sati.