Marketing
nefinancijske transakcije
Kada sam napokon došao na red, ona podigne pogled, pogleda me, oči joj se razrogače i vrisne. Istovremeno je iskočila iza pulta i jurnula prema meni.
Ukočio sam se, ona mi prišla u dva skoka, ali je protrčala i, onako uređena, na visokim petama, zapanjujuće brzo fijuknula prema izlazu iz poslovnice da bi joj pozavidio svaki sprinter na kratke pruge. Iskočila je na ulicu, osvrnula se i punom brzinom jurnula kroz prolaznike.
Nije mi preostalo ništa drugo nego pričekati. Nakon nekoliko minuta vratila se u pratnji ženske koja je bila na redu neposredno prije mene i netom otišla. Nova službenica mi je u prolazu dobacila "Oprostite! Pričekajte malo…" i vratila se na svoje mjesto za pult s kompjuterom. Odmaknuo sam se iza linije diskrecije i gledao kako njih dvije nešto šuškaju, potpisuju nekakve potvrde i zaista nije trajalo više od nekoliko minuta da ponovo dođem na red.
Zapitao sam:
- Što bih trebao napraviti da tako trčite za mnom?
Nije se nimalo zbunila:
- Bilo bi dovoljno da Vam zabunom isplatim više novaca nego što bi trebalo.
- Bi li tako trčali za mnom da mi isplatite manje?
- Onda biste se sami uskoro vratili.
Rekoh joj što trebam i ona počne računati i ispisivati novčane naloge. U jednom trenutku zamoli "Molim Vas osobnu kartu…" Izvadim lisnicu, dodam joj legitimaciju, ona je pogleda i odloži na radnu površinu pored tastature. Zapitam:
- A je li išta u mojoj moći, a da nisu novci posrijedi?
- Kada biste se sada skljokali, a telefoni istovremeno pokvarili, potrčala bih da Vam pozovem Hitnu pomoć.
Odgovorim "Tako sam nekako i očekivao", a istovremeno, dok se ona okrenula printeru iz kojega su izlazile otisnute potvrde, rubom lisnice gurnuh svoju osobnu kartu pod tastaturu njezina kompjutora. Ona mi pruži što sam trebao potpisati, potpišem, izbroji mi neke novce, uzmem i gurnem u novčanik i laganim korakom izšećem iz banke. Nekoliko trenutaka sam stajao na pločniku razmišljajući na koju ću stranu, a onda se zaputim s noge na nogu do kafića udaljenog ni pedesetak metara. Nitko me nije sustigao, pa sam sjeo za stol na ulici, ispod nadstrešnice protiv sunca, s dobrim pogledom na banku. Imao sam dobru temu za ugodno razmišljanje. Recimo, kad pronađe osobnu na kojoj je adresa, ona odluči da mi je nakon završetka radnog vremena sama odnese i uruči, umjesto da trči među prolaznicima i traži me. U tom slučaju bih je morao pozvati i da uđe na piće nakon što mi pozvoni na vrata… Takav trud bi trebalo nagraditi. Neće mi valjda tako dragocjeni dokument poslati poštom?
Nakon otprilike pet minuta iz banke izađe dripac u uniformi firme "Mrnđa Security", žmirne na suncu i bez premišljanja krene do kafića u kojem sam sjedio. Zaustavi se na rubu stolova, izvuče nešto iz džepa, pogleda to na dlanu, a zatim zaokruži pogledom po svima koji su sjedili i uputi se pravo meni.
- Zaboravili ste osobnu u banci…
- O, da?! - kao iznenadim se. - Mnogo hvala. Kako ste me našli?
- Ništa, ništa… Nije bilo problema… - odgovori on. - Vi ste danas već šesti.
Neka, neka, narednog mjeseca ponovo ću imati posla u istoj banci. Možda do tada nešto smislim.
Post je objavljen 06.07.2007. u 15:06 sati.