Kad sam zelila sanjati nikad nisam, a sad kad to ne zelimsanjam svaku noc. Zelim provesti jednu mirnu noc, zelim zaspati i ujutro se probuditi bez tuge, bez suza.
Sinoc sam ga opet sanjala, opet sam prozivila svaki lipi trenutakproveden s njim. Zagrlila sam ga jako, svom snagom. Pita me je "mala sta ti je", odgovorila sam mu "ne zelim te pustiti, ne zelim te izgubiti". Na to mi je rekao "nikad me neces izgubiti, uvijek cu biti tu, to ti obecavam". Nakon te recenice sam osjetila neobican mir, spokoj, a onda trzaj... probudila sam se i svatila da ga nema, da je sve to opet bia samo san. Suze su krenile, od silne boli nisam mogla disati.
Obukla sam se i izasla vani, otisla sam do nase plaze, plakala sam kao nikad do sad.
Na toj istoj plazi bija je nas pocetak i kraj.... na toj plazi sam opet po ko zna koji put docekala zoru, ali ovaj put sama.
U toj boli, tuzi, samoci odlebdila sam negdi, nigdi, svugdi, bila sam medju zvijezdama, medju trnjem...
U stvarnost me je vratija alarm na mobitelu, bilo je vrime za krenit na posa. Jos i taj posa koja muka.
Los dan za posa, srica sef mi je pum razumjevanja, vidija je da sam imala tesku noc pa me ne tlaci previse.
Post je objavljen 03.07.2007. u 13:04 sati.