''Luciuse, ne miješaj se!'', reče mu Matt. ''Ovo se tiče nas dvoje!''
''Tiče se i mene, jer ste oboje moji prijatelji'', odvrati Lucius, odvukavši ga dalje od mene. Matt ga je ljutito gledao. Nisam željela da se posvađaju... Ipak su bili najbolji prijatelji. Nisam željela da se posvađaju zbog mene.
Zato rekoh:''Dobro, smirite se. Matt je malo šiznuo, ali u redu je.''
Kad je to čuo, Matt je odmahnuo glavom, a zatim se nemoćno okrenuo i otišao niz hodnik. Nasmiješila sam se Luciusu. ''Hvala što si me branio.''
''Nema na čemu. I drugi put'', reče on. ''Uzgred, dobro si sredila one Gryffindorke.''
''Oh, hvala. Uvijek ih tako zavitlavam'', rekoh, s osmijehom na licu
Osjetila sam kako se opet pretvaram u žele. Uvijek je tako bilo u njegovoj blizini. Ipak, pokušavala sam se pretvarati da sam normalna, te upitah:''Što imaš prvi sat sutra?''
''Obranu'', reče on. ''A ti?''
''Napitke. Fuj'', promrmljala sam, penjući se uz stepenice. K vragu, koliko ih je samo bilo! Noge su mi otpale dok smo stigli do društvenog. Otvorivši vrata, ugledala sam Narcissino plastično lice. Ljutito je gledala u mene i Luciusa. Pretpostavljam da ju je razbjesnilo to što njezin nazovi dečko dolazi u društveni sa njezinom najljućom neprijateljicom, tj. sa mnom.
''Pa, Luciuse, vidimo se sutra! Bok'', rekla sam, otrčavši prema svojim prijateljima koji su stajali nedaleko od nas.
''I?'', upita me Peter radoznalo. ''Što se desilo?''
''Jeste li se skontali?'', upita Lujiza.
Odmahnula sam glavom. ''Ne. Još ne'', rekoh zagonetno, baš u trenu kada nam je pritrčala Haley. Svi su gledali u nju. Pretpostavljam da su mislili; što jedna Gryffindorka radi u društvenom Slytherina? No, ona ih je ignorirala. Zadihano se naslonila na zid i izbrbljala:''Nećete mi vjerovati što se desilo! Maya i ja smo vidjele Danu i Stanka kako odlaze zajedno u pravcu Zabranjene šume!''
''Lažeš!'', nasmijala se Tara.
Naime, moji prijatelji i ja smo si već odavno utuvili u glavu kako ima nešto između Dane, profesorice Preobrazbe i Stanka, profesora Povijesti magije. Njih su se dvoje stalno odvajali, stalno su bili skupa, tako da nismo mogli ni pomišljati nešto drugo. A sad smo, izgleda, i dobili dokaze za to...
Lujiza se zamislila. ''Mene zbilja zanima što ima između njih'', izjavila je.
''I mene'', složila sam se. ''Možda bismo to trebali provjeriti.''
''Imam ideju!'', rekla je Barbara. ''Sutra nitko od njih dvoje nema prvi sat. Trebali bismo ih pratiti.''
Tom je kimnuo glavom. ''To mi se čini kao jako dobra ideja.''
''Tako je'', složile smo se Lujiza i ja.
Melody je frknula. ''Zašto se vi, kvragu, morate u sve petljati?'', upitala je.
''Onako'', rekoh, slegnuvši ramenima. ''To nas jednostavno zabavlja.''
I tako, idućeg jutra, prije početka nastave, našla sam se na hodniku sa Lujizom, Tomom, Peterom i Barbarom. Čekali smo u zasjedi (iza ogromne vaze) nekoliko minuta i onda su se pojavili Dana i Stanko. Počela sam da se smijem, no onda me je Peter šutnuo u nogu. ''Šuti, skotino!'', prosiktao je.
Kad su profesori malo odmakli, tiho smo krenuli za njima. Tako smo ih slijedili sve do – pogodite čega! Naravno, do stepenica. Pripala mi je muka pri samom pogledu na njih.
''Ja ne mogu ići ovim stepenicama'', zakukala sam, dok su se Dana i Stanko penjali na treći kat.
''Lexy, ja te neću nositi'', reče Barbara. ''Prošli put sam te slučajno ispustila i još uvijek imam grižnju savjesti što si završila u bolničkom krilu.''
''Dobro, ali zar baš moramo ići stepenicama?'', upitah molećivo.
Lujiza je odbrusila:''Da.''
Tada mi je sinula ideja. ''Znam kraći put koji vodi na treći kat'', rekoh, pokazavši rukom u pravu jednog uskog hodnika. Istina, nikad ranije nisam prolazila njime i nisam imala blage predstave kamo vodi. No morala sam nešto smisliti kako ne bih preživljavala pakao penjanja uz stepenice.
''Jesi sigurna?'', upita me Peter sumnjičavo.
''Aha'', uvjeravala sam ih. ''Sto puta sam išla tuda.''
Tom je slegnuo ramenima. ''Idemo onda. Što nam se gore može desiti od ovih stepenica?''
Sat vremena kasnije
''Dovraga, gdje smo mi? Nikad ranije nisam bila ovdje'', reče Barbara nervoznim glasom.
Lujiza je glasno otpuhnula. ''Pitaj Lexy. Ona zna put'', promrmljala je.
Sve četvoro su gledali u mene. Nabacila sam svoj najslađi osmijeh na lice i odmaknula se od njih. ''Sorry'', rekoh.
Tom i Lujiza se pogledaše. ''Izgubljen slučaj'', rekoše uglas.
''Mislim da bismo sada trebali pronaći izlaz na glavni hodnik'', predloži Peter. No bilo je lakše reći nego učiniti. Nismo imali blage predstave o tome gdje se nalazimo, a kamoli kako ćemo izići na glavni hodnik.
''Ljudi, što je ono?'', upitah, pokazavši ka jednom tunelu koji je izgledao kao da vodi u samu unutrašnjost zemlje.
''Tunel'', reče Lujiza.
Lupila sam se u čelo. ''Joj, Bože, spasi me!'', zakukala sam.
''Jedini način da saznamo jeste da siđemo dolje'', reče Tom.
''Znači, jedini način je najteži način'', rekoh.
Sišli smo niz stare kamene stube i našli se u jednoj mračnoj prostoriji. Odnekud je dopirala svjetlost ''Lumos'', reče Lujiza, zamahnuvši štapićem. Cijela prostorija se osvijetlila. Crni zidovi su izgledali kao da će se svakog časa srušiti. Bilo je tako mračno i jezivo... Čak pomalo zastrašujuće. Ta čudna soba je bila gotovo prazna, osim što se na sredini nalazio oltar sa svijećama i slikom neke žene. A na zidu ispred toga, krvavo crvenom bojom, bila su ispisana dva slova; AL...
''Al Bundy?'', upitah.
Lujiza me pogleda. ''Daj prekini.''
Odvojila se od nas i prišla vratima koja su bila na drugom kraju prostorije. Pritisnula je kvaku i – gle čuda – nekoliko metara dalje ugledali smo plavetnilo jezera. Da nije ova prostorija bila razlog zašto je ravnateljica zabranila da se približavamo jezeru? Što uopće predstavlja taj oltar? I ta slova, AL? Toliko je pitanja... No što je sa odgovorima?
Iz razmišljanja me je trgnuo Lujizin glas. ''Idem vidjeti što ima ispred'', rekla je, a potom zakoračila prema zemljanom putu.
''Stani!'', povikao je Tom, povukavši ju natrag. ''Neću ti dopustiti da iziđeš. Ne znamo što se može tamo skrivati.''
''Imam bolju ideju!'', rekoh. ''Bjež'mo odavde!''
''Slažem se'', reče Barbara. ''Idemo. Ne želimo upasti u još jednu nevolju.''
Peter uzdahnu. ''Mislim da smo mi već u nevolji. Sam dolazak ovdje ne donosi ništa dobro.''
''I u tome se slažem'', reče Barbara.
Post je objavljen 02.07.2007. u 12:21 sati.