- BOOOOOOŽOOOOOOOOOO!!!!!
- BOOOOOOOOOOOOOOOŽOOOOOOOOOO!!! - dozivao je Božu Rabijatnog Hektor Četkica preko brda.
- Koj' kurac? - odgovarao bi Božo ne hajući previše za idiotarije što ih mu je susjed Hektor činio iz puke dokolice.
- AJEEEE KRMIT OSOBENJAKE!! TROŠARNA DOŠLA DO PAZIKUĆINE PARALELE!!
- De odjebi. - ukratko bi Božo riješio Hektorove probleme. Inače, Hektor i Božo bili su jedini stanovnici dva otoka, jednog do drugog, odvojenih sa svojih, otprilike, ono brat-bratu, objektivno, nije da sam mjerjo, al kad bi pogađo - reko bi oko solidnih, šta ja znam, od oka, ugrubo - dvjesto metara mora. Hektor je bio pokojni grčki junak, a Božo umirovljeni zidar, nekad superheroj. O da, Božo je bio član Velebne Šestorke, superherojske grupice zadužene za održavanje obližnjeg parka i progon slonova. Za što nas, naravno, potpuno boli kurac, ako ga, opet naravno - imamo. Dakle, boli nas kurac ili pička. U biti, to je šatrovački. Svi znamo šta znači kad neko kaže da ga boli kurac. Osim nekih. Ima glupih ljudi, za nepovjerovat. recimo, i ja sam taki. Glup sam ko kurac. Dakle, kad mene boli kurac, cijeli trnem. Opet se divne paralele izvlače. Upravo tako. Inače, šta ima? Trublje sviraju? Kak stari Opanak?
Ma slušaj, odjebi. E, inače, ovo je zadnji esej koji će ikad bit napisan. Naime, gotovo je. Odlazim u mirovinu. Pokupih gotovinu, idem u mirovinu, kako pjesma kaže, itd. Neki dan pičim kraj KaTeCea kad čujem kako neko viče:
- GOSPOĐO, GOSPOĐO!! ISPALO VAM JE PET KUNA!
- Šta se dereš koji kurac?! Vidla sam.
- Ma mislijo...
- Šta mislijo?! Sać te bazukom u čelo! Pa štijačom u zat'ljak! Pa perecom pod rebra! Pa jabkom u nogu! Pa slikom na sliku! Pa točkom na i! Pa loncem na poklopac! Pa, pa... Pa kecom na desetku! Pa ljutom travom na ljutu ranu! Itede!
- E gospođo, jes ti neka. Baš si ono, neka. Al neka, neka...
- Nisam neka neg sam deka! A deset deka je dekagram! A sto deka je jako, jako vruće! Zamisli, bit pokriven sa sto deka. Ne sto dekagrama, nego sa dekama kao pokrivačima. Deka. Deka. Deka. Mutava riječ. De-ka. Do-kurca. I tako to. Inače, ovo (tj. to) vrijeme je divno. Recimo, sad sam tu, za sat vremena više možda ne budem. Ili dva sata. Ili iduće sekunde... Opa, neće bit. Evo prošla sekunda, a ja još uvijek tu! Opa, prošlo ih osam-devet! A ja tu! Jebate, šta ti je vrijeme. Relativno, brate. Iss. Recimo, ja ti golafom jednicom od nula do sto (nekad i stojedan, al to u stojadinu) stignem za triesdevet sekundi. A friziran je, zato je tak mahnito brz. Nepojmljivo brz za jedan golaf. Mislim da mi ostali u selu zavide. Neki dan mi kum Hajro podbio blatobran na limuzini. Dobro, nije on, neg njegov vol, al to je isto. Reko: Hajro, jebotebog, pa el ti znaš kolko za fau-ve košta blatobran?! Pa saću cjeli blok motora zajedno sa točkovima morat mjenjat!... Sad mrzim vola isto ko i njega. Volovi su zli. Znali su se skupljat u bande, razbijat okolo aute. Pogotovo golafe. Ne znam koji kurac su tolko zapeli za golafe. Jebo, neki dan idem ulicom, kad neka dva vola u spitkama sam skoče na neki bijeli golaf, opa - šipke iz džepova i udri, pljus pljus pljus, deset puta po golafu i trk, jebate ošli naplatci, bobine, stajni trap, brisači, šajba i anlaser. Malo ajnzecovali stubline, al ništ strašno. Mislim, osto sam šokiran. I to je loše. Jer kak sam osto, osto sam na mjestu, i tak sam stajo tjedan dana. A onda počeo snijeg padat. A ja šta ću, smrzo se i umro. Eto, to je moja tragična štorija. Sad, ovak mrtav, nekad nešt našvrljam, bubnem gor na vrh naslov "esej" i od toga živim. Mislim, mrtav sam, ne živim, al ono... E jebiga. Sad sam si skočjo u usta. Aj dobro, nisam baš sasvim mrtav. Više polumrtav. Ma serem, mrtav sam. Ne zna cijent život onaj koji mrtav nije bio, što mi je uvijek govorjo đed. A ja sam bijo. Skoro. Tak da je to skoro pa isto. Mislim, tob na sudu prošlo. E, sać ja prestat pisat ovo. Oć kurac.
E, kak si? Đe ti lijana? U Švedsku ošla? Šta ima tam, pabiraka svježih? Opa! Novi mercedes, baja moj. Tot je za đedove. Jać si kupt neku bemburu. Tot je avto. Kupću golaf i bemburu. Golaf za kurčit se po selu. I odozad naljept velki natpis (to će mi komšo Zvrk napravt od izolirke, on je električar, al zna i sa kolažom, pa eto, ma ništ eto, zna sa kolažom) "K LJ A Š T R O" (to mi je zapravo nadimak, pravo ime mi je Štetočinko), a ispod Kenvud i Alpajn. Alpajn kurzivom, da se razlikuje. I CE-DE ću objest na ratrovizor. To ti muriji kida multanove i radare. Oma, čim me slika, BAM! pične multanova u iljdu komada se razleti! To mi reko komšo Pretjerivač, nisam još probo... I štać još metnit? Da, metniću unutri muzku od iljadu-dve vati, pa da vidiš kad Kljaštro prođe kroz selo, pičke padaju u trans. Trans global andergraund. Es, šta će ti bit poso. Pa metnem UNCA-UNCA muz'ke, one diđ-đej, to se sade sluša. Al slušo sam ja i prajmal skrim. Slušo, slušo. I metalku. Al su mi malo teški. Ja ti to gledam kritički, ono, na potezu muzka-tekst mora bit kemije, inače ti je sve to zakurac, kume moj... Sinan Sakić! Redžep Muratagić! Hajrudin Somnambuldžić! Jetrenko Suklijaš-Antraga! Semka Ženevčić-Srndać-Senf! Tot je muz'ka brale moj!... Glas ko u anđela, stas ko u međeda... Inače? Đe ti babun? El još uvijek hekla po vlakovima? Ošo pravt katran u Tanzaniju? Jebate, ko da ga sad čujem: GNJAA GNJAAA SKVIII UM UM UUM!! Baš sam ga se zaželjeo. Inače? Već sam te pito tri puta? Ma malo sam spičkan uglavu. Geleri, znaš kak je. Rat dao, rat uzeo. To mi je baba uvjek drobla kad se natripala. Mazne baba trip, ode u bašču i sadi paradajz po drveću. I dan danas se sjećam kak je pričala, onak sjebana: Sinko, jebem ti sunac. I vješala onaj paradajz po trešnji. E, da - jebo joj ja majku. A od nje sam se i naučjo tim povrtlarskim poslovima, da ne kažem trikovima. Dok nisam prešo na nitrogen. Al tot' je već druga spika razbu, o tom drugi put... Inače? Aj dobro, neć više... Ma neć, sigurno... INAČE!!... HA! Jesam te, a? Nema veze, sve ti je to norm..INAČE!!!! HA HAHAAAA!! HAAAaa... Pa šta ne paziš hahahaaaa... E JES TI NEKI AHAA HAHA HA HAAA HA HA HAAA HAAaahahaha a a e štat je to u ruk... (Blam blam blam)
Josa R. Svinjokoljski,
Potpuno nepotrebne priče
Šljaštivostok, 1944.