Čitam ovih dana jednu blogericu koja ima privatnih problema i razmišlja da ode psihijatru i kako je danas u Hrvatskoj još uvijek to tabu tema. Bože me sačuvaj da nekom kažeš kak popiješ povremeno tabletu za smirenje ili da ideš psihologu, odmah te gledaju ko luđaka i daju neke savjete koje ti moraš poslušat iako ti idu na živce i oni i njihovi savjeti.
Pisala sam u postovima prije kako me moja Polovica povrijedio i ostavio kao zadnju krpu u svom životu. To je bilo prije 4godine. Tada sam imala (kako ja to zovem) lagani slom živaca jer mi je on bio velika ljubav (i još je, samo ga sad gledam drugim očima i drugim srcem jer sam ono izgubila i zamjenila tada) u životu i veliki prijatelj.
Prvih mjesec dana smršavila sam 4kg (ja dok sam nervozna ne jedem, jednostavno zaboravim jesti) i ništa pošteno nisam spavala, svake noći sam po 3-4h plakala. Plakala nad svojim životom.
Mama mi je savjetovala da odem doktoru opće prakse i ispričam njemu kako se osječam jer se splašila za moj život. Moj doktor me poznaje još kao dijete i iznenadio se u kakvom sam stanju te mi odmah prepisao uputnicu za psihijatra. Savjetovao me da pijem puno vode i hranim se zdravo i da će biti bolje....u tom trenutku mi to baš nije bilo tako pametan savjet ali ok :)
Bila sam naručena kod psihijatrice tek za mjesec dana!? Čovjek se ubiije u tih mj dana ali ok :)
U tih mj dana malo sam se smirila i počela dolazit k sebi. Nikom nisam rekla da sam naručena kod psihijatrice jer me je bilo sram, nit danas ne zna nitko osim mojih najbližih. Žao mi je kaj je to kod nas još uvijek takva tema da ljudi odmah pogrešno shvaćaju kad kažeš psihijatar. Kod nas k psihijatru idu alkoholičari, narkomani i oni s nekim "ludim" problemima.
Prošlo je mj dana i ja sam čekala u čekaonici kod psihijatra i gle čuda tamo i moj tadašnji šef...ajme, panika me uhvatila...On je bio tamo zato kaj je imao moždani udar pa je išao na pregled i pitao on mene kaj ja radim tam!!? Brzo sam se snašla i rekla da idem radi vozačke jer su ulazna vrata bila za psihotest vozača! No naravno drugi dan na poslu su svi znali gdje sam bila i morala sam svima lagat jer su počeli ispitivat gluposti i bilo mi je neugodno.
Ušla sam u malu prostoriju za kojim je sjedila psihijatrica, starija žena, pisala je nešto na papir.
Sjela sam i čekala da me nešto pita, no nije....izašla je van i rekla da čekam i tako par puta ušla i izaša...osječala sam se kao kreten. Napokon si je sjela i pitala me zašto sam tu, kod nje, došla...s kojim razlogom. I tada se u meni nešto stislo i samo su mi suze krenule i počela sam joj pričati ali nikako nisam mogla završit rečenicu...nisam se mogla smirit...ona je stalno nešto zapisival i zapisivala i polako me nervirala. Stala sam sa svojim 3 minutnim monologom i ostala je gledat da bi ona meni rekla da je to normalno jer sam bila u dugoj vezi i mlada sam i bla bla bla ....bla bal....ako hoću još koji put razgovarati da se naručim vani kod sestre!!??
Izašla sam van u gorem stanju nego sam ušla. Odmah sam nazvala mamu i jecajući joj rekla da me više ne šalje k psihijatru ....da i onima u gorem stanju od mene oni ništa ne pomogu jer u bolnici nit nemaju vremena nit se trude. Rekla sam samo sebi tada da me ta baba više nebu vidla. Otišla sam nazat svom doktoru i tražila tablete za spavanje ili smirenje i dobila...i mogu reći da su mi pomogle...pila sam ih 2 tjedna svaki dan i onda prestala i popila samo kad mi je bilo jako loše.
Potrudila sam se i dobila broj od psihologa u Zagrebu ali nikad nisam otišla jer nisam imala kako zbog posla ali da sam mogla otišla bi. Privatni psiholog je ipak nešto drugo. Platiš ali ima i rezultata.
Da znam, psiholog ti može biti i prijatelji ili prijateljica ali ne možeš stalno nekog gnjavit da te sluša, a ja nisam takva...ja ne pričam o svojim problemima drugima, takava sam osoba, zatvorena po tom pitanju...sve uvijek kuha u meni...možda sam i zbog toga otvorila ovaj blog da imam ispušni ventil.
Smatram da bi mnogima bilo lakše da potraže pomoć psihologa ili samo da ispričaju svom liječniku što ih mući i u kakvom su duševnom stanju. Jeste primjetili da najviše samoubojstva izvrše osobe koje su povućene i koje ne pričaju o svojim problemima, uvijek čujem kak netko kaže...o pa nismo ni znali da ta osoba ima nekih problema, uvijek je s njom/njim bilo sve ok.
Nikad nisam pomislila na sebe "podiči ruku" ali znam dvije osobe koje jesu i znam da su išle u Zg kod psihologa i sad im je bolje.
Kako sam ja riješila svoje probleme? Razgovorom sa sestrom i mamom....nazvala sam ih kado god mi je bilo teško i pričala i pričala...i tako malo po malo dolazila k sebi i primjetila da sam se promjenila da se nešto prelomilo u meni...da sam drugačija i da drugačije gledam osobe i život oko mene. Čak je to i moja Polovica primjetio.
Danas se često sijetim tog razdoblja...i kako mi je teško bilo ali mi je i drago kaj sam tako nešto doživjela jer znam i shvačam sve kojima se nešto slično desi...i ne osuđujem i ne dajem savjete...jer svatko svoje probleme najbolje riješi sam i sam odluči kako je njemu najbolje.
----------------------
Ne znam zašto sam to sve ispričala tj. ispisala ali trebalo mi je :) Sad mi je lakše...možda zato kaj sam u zadnjih dva dana pročitala dosta depresivnih blogova...to me je potaknulo.
-----------------------
I da, znam da sam nepismena i gramatički loša ali baš me briga...ne pišem ja za Nobelovu nagradu niti imam 5 lektora kao novinari i ostali pisci.
-----------------------
Post je objavljen 29.06.2007. u 14:57 sati.