Za 15-tak dana očekuje se izlazak novoga romana Dražana Gunjače 'I nebo je za ljude'.
Tim povodom donosim pogovor kojega je napisao Rastislav Durman, književnik iz Novog Sada :
POGOVOR romanu 'I NEBO JE ZA LJUDE'
PRIBLIŽAVANJE NEBA
Novom Dražanovom romanu sam se baš obradovao, ne samo zbog doživljaja
koji sam imao čitajući ga. Jedan od razloga za veselje bila je tema romana -
ne ova koja jeste, nego ona koja nije - Dražan se do sada u svojim dužim
dramskim i proznim delima bavio isključivo ratom iz devedesetih kao
doprinosom naroda i narodnosti bivše Jugoslavije tamnoj strani civilizacije.
Pomisliti da je roman, samim tim što se ne bavi ratom, mirnodopski,
greška je. I u "Nebu" ima borbe, ali one zdrave borbe za egzistenciju, borbe
za svakodnevni zalogaj pa i, sasvim ljudski, zalogaj mnogo veći i slasniji
od onog što za puko preživljavanje treba. Ni život - a ni autor - ne maze
junake, ali oni i ne traže da budu maženi, oni to što im se događa - a u
kombinaciji sa poreklom, kulturnim kodom, istorijskim okolnostima -
tretiraju kao pravila igre na koju su pristali i koju igraju kako najbolje
znaju, pošteno, ali ne libeći se da u igri ponekad i prevare, znajući da ni
njihov protivnik usud nije mnogo pošteniji.
U ovom, u suštini, pikarskom romanu, smeštenom u gastarbajtersko
okruženje Nemačke u trećoj četvrtini dvadesetog veka, Dražan pokazuje
kvalitete na koje smo kod njega kao pisca navikli - čvrsta fabula, jasna
naracija, oštra karakterizacija čak i najsporednijeg epizodnog lika, ritam
koji diktiraju dijaloški pasaži, ritam koji liči na sunovrat prema kraju.
Nova je kompozicija, postmodernistički ubačeni pasaži u kontrastu sa
naturalističkim načinom priče. I - ne treba zaboraviti - Dražan se ne odriče
onoga što u svom celokupnom opusu forsira, ne odriče se preispitivanja malih
razlika i malim razlikama u brk govorenja do čega se u preispitivanju došlo.
Dražan je dok piše - mrgud. Njegova gorčina, pesimizam i tek ponekad na
kašikicu odmerena i dopuštena duhovitost (a koja njegove junake postavlja u
istu ravan u kojoj se nalazi Ostap Bender Iljfa i Petrova ili Motka Ive
Brešana) sakrivaju, ne i pažljivom čitaocu, duboko humanu poruku - svaki
čovek ima prava na svoje parče neba, ono mora da mu je blizu i dostupno. A
kako će se rečeni čovek na nebu snaći i kako će mu tamo biti - njegovo je i
do njega, bitno je samo da se do neba može stići.
I da se vratimo na temu iz prvog pasusa - uvek je lako napisati prvi
roman ili prvu dramu, da parafraziramo ono što je svojevremeno govorio
dramaturg Petar Marijanović. Čovek istrese sve ono što se u njemu sakupilo,
a kako se u svakom čoveku, bez obzira na to koliko sakupljanje traje, sakupi
dosta toga, pa ako se raspolaže odgovarajućim fondom reči, tehnikom i nešto
talenta, rezultati ne izostaju Međutim - to delo još uvek ne čini čoveka
piscem. Da bi čovek mogao da se smatra piscem, mora napisati drugi roman ili
dramu. Druga knjiga ili drama ne znači samo novi tom - ima ljudi koji celoga
života pišu jednu te istu knjigu, ne uspevajući da se otrgnu onoga što ih je
prvobitno nateralo da se prihvate pera. "Nebo" se nikako ne može svrstati u
palimpsest Dražanovog ratnog opusa, ovo je nešto sasvim drugo. Drugo i
dobro, pa je za nadati se da će Dražan, zahvaljujući "Nebu", konačno dobiti
tretman pisca koji mu se van njegovog govornog područja priznaje onoliko
intenzivno koliko se o tome na njegovom maternjem jeziku ćuti.