Marko mi je jednom pričao o tome na koji način bi volio umrijeti i pitao me kada bi se ubio da li bih se ja ubila sa njim. Imala sam zelenu lizalicu koja boji jezik pa sam ga isplazila i pitala sam ga Marko, smijem li ti pljunuti zeleni hračak u lice, rekao mi je, ti nisi normalna. A mene je zaista samo zanimala njegova reakcija u tom trenutku, ne bih ga nikada pljunula jer je jači od mene, mislim ne bi on mene udario, ali svejedno.Pičkasto rekao je, znam, rekla sam, ali daj barem da se ubijem na miru.
Kada malo razmislim, ne bih to napravila, jer volim sladoled i što mi se navrhu stopala jako ističu vene kroz kožu, obožavam to promatrati, htjela bih ih imati još malo,a osim toga samoubojstvo je jedan jebeni posao. Kao prvo, treba skupiti muda da se zarežeš onako kako se to radi. Treba nabaviti za šut. A ako mi već uspije, par dana može proći dok ljudi ne primjete da me nema, onda još dan dva dok ne primjete susjedi da iz susjednog stana smrdi, onda još par sati da nazovu policiju i pozovu bravara. Onda drame kada shvate da sam mrtva, pa zašto pa ovo pa ono, pa teorije i pametni zaključci i analiziranje svega što sam rekla/napravila u zadnjih 18 godina, te svi cmizdre i svi su ti odjednom bili kao dobri prijatelji, pa nađi mjesto na groblju, pa me pokopaju negdi gdje da sam živa ni mrtva ne bih dala da me pokopaju, pa plati sve to, pa sramota kći/sestra/cura samoubojica. Ali ajde ima i pozitivnih stvari, možeš završiti u novinama a i ostaješ relativno lijep leš. Rekla sam mu,srećo, pokopaj me u maturalnoj haljini.
Marko je rekao. Ako baš moram. Onda smo skupa izašli iz tramvaja i otišli na pelin. Pitao me želim li, ja sam rekla srećo darling ljube znaš da nedam. Ubij se, rekao je, neću, rekla sam, ne smijem propustiti tu cirozu jetre koja nas čeka oboje,a osim toga štajaznam, voljela bih roditi, čisto da vidim može li mi se zdjelica proširiti kao na televiziji.
Previše je onih koje bi veselilo da se popiknem i ostanem ležati na podu.
Post je objavljen 26.06.2007. u 02:43 sati.