Sa svojih 20-ak, živjela sam u malom selu pored Požege ( sirota mala izbjeglica). Najbolja prijateljica Suzi, ogledalo moje duše i ja njene ( već neko vrijeme se ne ogledamo jedna u drugoj, valjda nam se prestalo sviđati ono što vidimo), duo pegla koji je visio svake subote u Siriusu, ja radi konobara Kreše, moje najveće ( dosad ) platonske ljubavi, a Suzi valjda radi mene. Svakih toliko bi nam se pridružila Slađa, djevojka nešto mlađa od nas, plavih okica i usta a la Severina. Oko Slađe su svi tipovi toliko letali, uvijek ih je imala bar 3-4 oko sebe. Mala primitivna kćer bogatih roditelja, uvijek nasmijana ( kad su muški bili blizu) , ništa je nije vrijeđalo. Nije baš znala sastavit dvije pametne, ma zapravo, kurca jednog nije kužila.
A ja i Suzi smo uporno trabunjale o tome šta smo pročitale, razmišljale i lupetale o egzistencijalno -esencijalnim pitanjima, smislu života, prevrtale Freudovske analize....
Zamislite muškarca koji to želi slušati od cure koju želi jedino odvući na Stari grad ili u park pored gimnazije???
U svakom slučaju, nakon par izlazaka sa Slađom, ja riješih da se opametim, te da postanem glupa. Slatka, nasmijana , glupa. Jer sam zaključila da je tako definitivno lakše sudjelovati u muško-ženskim odnosima. Izgledalo je jednostavno, isključiš mozak i to je to. I ispade jako jednostavno, toliko da sam , trudeći se biti glupa, i postala takva. Jači zajeb.( Otud valjda ona : ne pravi se lud, mogao bi i ostati takav) I ostala godinama u toj fazi .( Bože, strašno, toliko da sam se lupila u glavu tek nakon udaje i sjetila se da sam nekad znala i razmišljati).
Post je objavljen 26.06.2007. u 01:55 sati.