Ona je zrno zlata na trnovitim nanosima boja
kojima jutro povija srce.
Ne žudi odviše,ne žuri-kaže,
a moji zabludijeli prsti
upiru u skicu na papiru,
u goli skelet osjećaja,
ostavljaju njihovo znamenje,
napinju se reći ono što još nije spremno da bude izrečeno.
Ona je rođena za pomake,
kreće sa podlakticama koje žuljaju,
otvara svoju prisutnost svim prisutnostima u njoj.
Gleda u ogledalo magle od mašte,
razdanjuje inje koje gradi prolaze na nepoznatoj cesti,
što se tajnom njene sreće zovu.
Post je objavljen 19.06.2007. u 11:04 sati.