Zelim kreniti dalje, zelim poceti ispocetka, ali svaki put kad to pokusam proslost mi se vrti i neda mi da nastavim. Pisala sam kako se je pojavio Ivan na Visu, a onda na poslu i koja je to katastrofa koja nije jos rjesena, pisala sam o Hrvoju koji me je unistija i najnovije o Josipu koji mi je unio nemir u zivot. Lako bi i za Ivana i Josipa da nije tu Hrvoje. Oni su avantura ili bezuspjesni pokusaj da zaboravim ovog debila. Nakon sta me je ostavija tila sam ga nazad posto poto kad to nism mogla ostvariti odlucila sam ga ostaviti u proslosti. Kad je svatija da ga vise ne zelim cekati i da necu vise biti uz njega kad mu se prohtije pocea je zvati. Svako malo je zva da se nadjemo nisam mu tila popustiti, nisam se opet tla vratiti na nesto sto nema buducnosti. Nakon silnog njegovog nagovaranje i moga odbijanja sinoc sam budala popustila. Nasla sam se s njim, bilo je super, bilo je kao nekada, ali onda je doslo jutro i on nije bija pored mene kao nekad. Prvo sam pomislila sve je bija san, to se nije dogodilo, ali na zalost dogodilo se je. Opet je zabolilo istom snagom kao i onaj dan kad je reka da je izmedju nas gotovo, opet se je srce steglo i pozelilo da pukne od silne boli.
Post je objavljen 15.06.2007. u 13:59 sati.