„Marla, meni daj jednu šampitu s mjedovačom, a Ivana što ćeš ti?“, reče Marija nakon dugog razmišljanja.
„Jel ima sladoleda?“
„Naravno da ima!“, reče niska žena punije građe i s osmjehom na licu, „Evo ti menu, pa si ti sama izaberi.“
Ivana uzme menu u ruke i prije nego li je stigla pročitati više od jedne riječi stane. „Ja baš i nisam sigurna što bih od ovoga odabrala…“
Marija shvati u čemu je problem i odmah objasni Ivani. „U čarobnjačkom svijetu se većina stvari piše na latinsko – grčkom.“
„A kako bih ja to trebala razumjeti? To čak i nije normalni jezik nego mješavina!“, zaključi Ivana.
„Pa sada još ne moraš razumjeti. Jezik ćeš učiti za koju godinu, a ono najosnovnije ćeš učiti iz čarolija. Većina čarolija ima inkantaciju na latinsko – grčkom,“, reče Marija, „daj mi sada da ti ja pročitam.“ Marija uze menu u ruke i počne čitati: „Rum-čokolada, čokokeks, kokos-krema, čokolada, čokonaranča, stracciatella, čokolješnjak, lješnjak…“
„Dobro, dobro. Ne moraš više čitati, odlučila sam što ću uzeti.“, reče Ivana dosađujući se, „Dajte mi jednu kuglu čokonaranče i jednu kuglu čokokeksa.“
„Dobar izbor.“, reče neki glas koji nije pripadao Marli. Ivana shvati tko je to rekao tek kad se okrenula.
„O, dobar dan profesore.“, reče Marla klanjajući se.
Da si glavu spustila deset centimetara niže poljubila bi pod, pomisli Ivana.
„Nema potrebe da mi se klanjate, nisam ni kralj niti sam ikakvoga plemićkog podrijetla.“, reče Levinius i sjedne na
praznu stolicu pored Ivane.
„Što želite naručiti?“, upita Marla ponovno se klanjajući, ali ovoga puta ne onako duboko.
„Ništa, hvala.“, visokim glasom odvrati Levinius.
„Ali kuća časti!“, uporno će Marla.
„Nema veze. Mene sada ne zanima ni hrana ni piće!“
„Ako je tako onda vam više neću ništa nuditi.“, reče Marla i ode slažući stolice na kojima su do maloprije sjedila dva starija čarobnjaka ozbiljna lica u poslovnim pelerinama.
„Napokon.“, reče Levinius s olakšanjem, „Kako mi ova žena ide na živce!“
„Niste jedini kome ide na živce.“, reče Ivana.
„Ivana, nemoj biti tako bezobrazna.“, oštro reče Marija, i zamahne prstom po zraku strogim pokretom.
„Marija, smiri se malo. Ne moraš biti tako stroga. Ivana nije rekla laž. Samo je potvrdila moje mišljenje.“, ozbiljno reče Levinius.
„Ali svejedno, još je premala da bi vrijeđala ljude.“
„Koliko god bila mala ima pravo reći istinu. Kako god Marla dobro peče kolače, previše se umiljava gostima i ulizuje im se.“
„Dobro neka vam bude, ali sljedeći put neću popustiti! Je li vam to jasno?“
„Jasno da jasnije ne može biti!“, reče Levinius s osmjehom na licu.
„A smijem li vas nešto pitati?“, zabrinuto reče Ivana.
„Evo upravo si me nešto pitala.“, odvrati Levinius, „Ali slobodno me pitaj još jedno pitanje, neće mi smetati, dapače, ja volim pitanja.“
„A gdje je moj psić?“
„Ne brini se na sigurnom je. Sreo sam jednog prijatelja koji radi u dvorcu i dao sam ga njemu. Vjerujem da je već stigao u dvorac i smjestio ga u dvorište za kućne ljubimce.“, opušteno reče Levinius.
Post je objavljen 15.06.2007. u 12:08 sati.