Oni koji me ne poznaju, mogli bi se iznenadit, oni koji me poznaju sigurno neće.
Prije bi se iznenadili da ne napišem ovakav post.
Sveti Ante je zaštitnik mog sela, iako nam more nije daleko zovemo ga selo ,a ne misto. Pa nek tako i ostane.
Današnji dan mi je nekako posebno važan, baš neki moj osobni svetac.
Od kad znam za sebe Sv. Ante je bio najvažniji dan u šestom misecu.
Odprilike u ovo doba bi nam završila škola, počeli školski praznici, a ako i nebi ja bi par dana prije kraja škivala, samo da budem prisutna na, tom za mene, velikom blagdanu.
Dan dva prije samog Sveca, mi dica, iz sela, išli bi po kućama, koje imaju velike okućnice i vrtove pune cvieća i žicali najlipše cviće, za okitit našu crkvicu.
To je bila svojevrsna čast , bit izabran među gomilom predivnih vrtova, i poklonit svoje cviće za feštu.
Pripreme su trajale danima, čistila se ulica koja vodi do crkve, čupala trava, korov i meo plato isprid crkve, postavljala prigodna rasvjeta...
Nas dicu su slali di je god tribalo, a mi bi jedva dočekali.
Ne zato šta smo neki fanatični vijernici, nego nam je to bio gušt, osjećali smo se korisni i nešto nam se događalo.
Zvanično se smilo ić kupat tek na Sv. Antu, pa smo se i zbog toga posebno veselili tom Svecu.
Pripreme za feštu su trajale najmanje deset dana.
Jer nije to bio baš najobičniji svetac, to bi, uvik, bila prva litnja fešta na mom Poluotoku.
Ako već imamo čast da bude prva, onda se triba potrudit i da se pamti cilo lito.
Ujutro bi bila misa, rano, užasno rano, za litnje doba. Već u 8 smo morali bit nacrtani isprid crkvice.
Više bi se čakulalo nego molilo, ma za šta će dica i molit, njima je sve dobro.
Šta imam više godina, sve više molim, ili zahvaljujem.
A Sveti Ante sluša i pomaže.
Ža mi je šta sad nisam doli, jer me uvati takva nostalgija, kad pomisli da se sad već prešlo na onaj ne službeni dio fešta.
Mene oduševljava to šta sve kuće u selu, imaju pripremljene kolače, skuhanu kavu i nešto za popit, za sve one koji su došli ,a nisu iz sela.
Dakle, sad je od prilike ura, kad su gosti po kućama pije se i mumaju kolači, prisjeća se prijašnjih fešta ...
Ajme da mi je samo moć povirit...
Onda se zvanično, prvi put- ipak su se vrimena prominila, ali nema veze, tako je bilo-ide na more.
Posli prvog litnjeg kupanja, tu se ne računa ono tradicionalno za 1. maja, tušira se, sređuje i počinju se radit pripreme za bale.
Bali su ples, samo šta se kod nas bala a ne pleše.
Iznajmljuju se stolovi i stolice iz Hotelskog posuzeća, garaže se pretvaraju u kafiće, plato isprid crkvice u plesni podi, vrte se janjci, a ustvari nisu janjci nego kozlini.
Imamo i bend, odličan, sviraju samo našu izvornu dalmatinsku...
Skupi se krcato ljudi, ipak je to prva fešta.
I svi su ih željni.
Red lutrije, red balanja, red kozletine, vina, pisme, balanja...
Upale se i sviće, i pomoli se Svecu, da nebi ispalo da se samo uživa u konzumaciji dobara...
Zahvali se za dobru i plodnu godinu, zavjetuje se i moli za pomoć
A on nam uvik pomogne...
Zato danas, kad budem stajala isprid Sv. Frane i zahvaljivala se Anti na svemu dobrome, bit će mi ža šta nisam Doli, ali bit ću mu zahvalna šta ga imam !
Sveti Ante moli za nas!
Post je objavljen 13.06.2007. u 10:51 sati.