Nije me bilo neko vrijeme, ne zato jer mi je nešto strašno opkolilo postojanje, nego mi se jednostavno nije dalo, i ne volim pisati reda radi, već samo onda kad imam o čemu ili jednostavno imam potrebu.
Ovih dana sam super, osjećam se odlično, vidim sunce u njegovoj punini, osjećam osmjehe dragih ljudi, veselim se svakom novom sutra, nadvladavam strahove, borim se s emocijama......sretna sam. Ushićena. Ravnodušna na momente.Zamislite, sve to u jednoj ženi.
Baš sam maloprije s mojom Zarom dijelila misli o fazama u životu i pitale smo se zašto se nekad kad je naoko sve super, osjećamo tako jadno, a ponekad na stvaran i vidljiv problem letimo puni elana, spremni na borbu i pobjedu.....
Mislim da baš u tim fazama mirovanja, kad smo suočeni sami sa sobom, kad imamo valjda višak vremena pa analiziramo sve ,tko, koga, kada i zašto,postajemo strašni i nepredvidivi pred sobom.
Kad imam neki ludi tempo, prepun obaveza, razgovora i zadataka na poslu, ili kad imam neki stvarno ogroman problem za uhvatit se u koštac, ne stignem mislit o sebi.....istina je, pazim da sam sita, i da odspavam svoju turu, da mi je frizura ok i da sam svježe otuširana svaki dan, ali ne mislim o SEBI....jer jednostavno nemam kad.
I mislim da je bolje tako, jer da imam tog viška u vremenu i prostoru , ja kakva jesam, izanalizirala bi sebe i sve oko sebe da se ni Freud ne bi posramio....a to ne bi bilo dobro, pa rekla bih, po nikoga.......
Jer dobro je sebe upoznati, popraviti samokontrolom što se da, ali ipak napraviti od svog života znanstveni projekt, kakvog smisla ima u tome? Ja bi rekla, baš nikakvog.....
Post je objavljen 11.06.2007. u 10:51 sati.