Aleksandar Srnec
Tablica množenja je mudrija, apsolutnija od drevnog Boga: ona nikada - shvatate li: nikada - ne greši. I ništa srećnije ne postoji od cifara koje žive po skladnim, večitim zakonima tablice množenja. Ni kolebanja, ni zabluda. Istina je jedna, i put istine je jedan; i ta je istina - dva puta dva, i taj istiniti put je - četiri. I zar ne bi bio apsurd kad bi ove srećno, idealno pomnožene dvojke - počele da misle o nekakvoj slobodi, tj. jasno - o grešci?...
...Mislio sam: kako se i moglo desiti da drevnim ljudima nije padala u oči sva apsurdnost njihove književnosti i poezije? Ogromna, veličanstvena snaga umetničke reči - traćila se potpuno uzalud. Prosto smešno: svak je pisao što mu padne na pamet. To je isto tako smešno i apsurdno kao i činjenica što je more kod drevnih ljudi puna 24 časa tupo udaralo o obalu, milioni kilogramometara sadržanih u talasima - odlazili su samo na zagrevanje osećanja kod zaljubljenih. Mi smo iz zaljubljenog šapata talasa dobili elektriku, od zverke koja štrca besnu penu napravili smo domaću životinju; a isto tako smo ukrotili i osedlali nekada divlju stihiju poezije. Sada poezija nije više bezočni slavujev zvižduk: poezija je - državna služba, poezija je - korist.
Naše čuvene "Matematičke None": zar bi mogli bez njih u školi tako iskreno i nežno da zavolimo četiri računske radnje? A "Trnje" - taj klasičan primer: Čuvari su trnje na ruži koje čuva nežni Državni Cvet od grubih dodira... Čije će kameno srce ostati ravnodušno kad vidi nevina dečja usta kako tepaju, kao molitvu:
Ružu zli dečko zgrabi.
Trn se u ruku zabi.
Nestaško - jao, jao,
plačući je otrčao.
A "Svakodnevne Ode Dobrotvoru"? Ko se neće, kad ih pročita, pobožno pokloniti pred samopožrtvovanim radom tog Broja nad Brojevima? A mučni, crveni "Cvetovi Sudskih presuda"? A besmrtna tragedija "Zakašnjenja na posao"? A priručna knjiga "Stanice o polnoj higijeni"? Čitav život, u svoj svojoj složenosti i lepoti - zauvek je iskovan u zlato reči.
Naši pesnici više ne lebde u sedmom nebu: oni su se spustili na zemlju; oni sa nama idu u korak uz zvuke strogog mehaničkog marša Fabrike muzičkih instrumenata; njihova je lira - jutarnje šuštanje električnih četkica za zube i stravičan tresak varnica Dobrotvorovoj Mašini, i veličanstveni eho himne Jedinstvenoj Državi, i intimno odzvanjanje kristalno-blistavog noćnog suda, i uzbudljiva lupnjava roletni koje padaju, i veseli glasovi najnovije kuvarske knjige, i jedva čujni šapat uličnih membrana.
Naši su bogovi ovde, dole, s nama - u Birou, u kuhinji, u radionici, u klozetu; bogovi su postali kao mi: ergo - mi smo postali kao bogovi. I mi ćemo, moji neznani planetarni čitaoci, doći k vama da bismo vaš život učinili božanstveno razumnim i tačnim, kao što je naš...
Post je objavljen 06.06.2007. u 01:04 sati.