Marketing
Razmaženci
Slušam neki dan kolegice na poslu. Tema: snahe. Oooo, meni jako zanimljiva. Jedna ima već bivšu snahu. Ta se čak i ne žali puno. A ova novopečena svekrva....Sve nešto ne bi htjela tračati, a opet, ne može šutjeti..... Pa, mlada je, pa ne zna ona još, pa ovo pa ono....uglavnom, problem je što ona (zločesta, neodgojena snaha, to doduše nije rečeno, ali sve upućuje na to) nije htjela njenom mezimcu dodati čašu vode za vrijeme ručka nego mu je rekla da se sam ustane......ccccc.....A njoj (svekrvi) to nepojmljivo, jer, dok njen muž i dva sina jedu, ona stoji i čeka da li će komu nešto zatrebati!!!!!!! A snaha to neće, zamislite!!!!
I, sad se ja pitam: radimo (rade) li invalide od zdrave djece?
Jer, uzeti čašu vode, staviti sebi jelo u tanjur, pospremiti svoju sobu, oprati suđe povremeno, pokositi travu ili nešto slično zaista nije teško.
I, da li time što to sve radimo mi, a mnoge stvari i umjesto njih, činimo im dobro ili ne?
Jer, istina je, život ih neće maziti.
Ali, koji će on šok doživjeti kad shvati da mu žena neće dodati čašu vode, jer i ona upravo jede..... Neće li mu to biti još teže tada se naviknuti na to? I gdje je tu poštovanje prema drugoj osobi (bilo majci bilo ženi)?
Trudim se Buntovnika odgojiti nekako normalnije, zdravo. On si sam zna ispeglati majicu, (već sad kaže da to ženi nikad neće pokazati da zna
, ), pospremi sobu (danas npr.), uzme si jelo.......
Jer, on jest moj princ, Lav je moj kralj, ali.........ja nisam sluškinja Mary nego kraljica majka.
I volim ih najviše na svijetu
Post je objavljen 03.06.2007. u 19:34 sati.