Iz zivota u zivot putujem. Tuzna ali sretna. Zavrsava ovaj jednogodisnji zivot, zacinjen negdje u septembru u dolini sto vec odavno je trebala biti na dnu mora. Sad zavrsava u ovoj zemlji bez noci, bez zvjezda. Iscekujem kraj, tuzna ali sretna. Nosim neku novu sebe nazad, onu za koju sam rodjena da budem, ja koju biram, ja koju sam cjeli zivot gradila. Bojim se da cu je zaboraviti kad me proguta svakodnevnica najduzeg od mojih zivota. Strah me da cu se ustajati, pokvariti i izgubiti hrabrost da opet pobjegnem od sebe da bi se nasla u prostranstvu mogucnosti i izbora. Da li cu ikada ponovo biti ovako slobodna, ovako inspirisana ovako neogranicena u ljudima? Neki cudan bol u stomaku, da li je to strah ili sreca? Ili se to radjam ponovo kao skup sveg starog i novog, svih zivota.
Post je objavljen 02.06.2007. u 12:38 sati.