Na vratim stajala je ženska kojoj je bilo otprilike 90 godina. Promatrala nas je smrknutim pogledom. „Dobar dan“, hrabro sam pokušalam, „Tražimo Melissu. Jeli ona ovdje?“ „Zašto je trebate?“ presjekla je starica. „Moramo ju nešto pitati.“, rekla je Banshy brzo. „Hitno je moramo pitati gdje...“, pokušala je nešto reći April,ali smo joj Banshy i ja brzo pokrile rukama usta. „Ovako...“, rekla je starica napasno, „Uđite u kuću, pred bezjacima ne smijemo ništa reći.“ Sve smo s laganim strahom ušle u kuću...
U kući nije bilo svijetla. „Zašto nema svijetla?“ upitala je odmah April. „Zato jer više volim tamu...i noć... Prezorem svijetlost“, mračno je rekla starica, „A sada da prijeđemo na temu... Ne poznam vas,ali imam osjećaj da smo se negdje u davnoj prošlosti sreli... Dakle da odmah znate tko sam ja... Zovem se Anamarie Brown, teta sam Melisse. „Pa zar vi niste mrtvi?“ odmah upita Avril. „Ne...Nisam... Prije mnogo godina sam popila čarobni napitak za duži život...Bila sam prva koja je to uspijela i nitko osim mene to nije uspio te sam sakrila se u sjenu... Da me više nitko ne nađe..Da budem zaboravljena..., rekla je Anamarie, „A odmah da znamo...Ko ste vi?“ „Mi smo kćeri Banshy, Carmen i April Riddle“, odmah je rekla April koja je očito bila spremna na ovo pitanje. „Nisam znala da one imaju djecu... Pogotovo ne Carmen... Ona stvarno...“, rekla je Anamarie zbunjeno. „Da, znale smo da nećete znati... To je zato jer nas je netko oteo dok smo bile u rodilištu“, pokušavala nas je izvući Banshy, „Naše majke su nas pokušale naći,ali nisu uspijele... Sada smo mi svijesne da smo njihove kćeri i pokušavamo ih naći...Ali ne znamo di žive... Od jednog prijatelja smo saznali gdje živite vi“ „Aha...Tako dakle“, rekla je Anamarie, „Na žalost ja vam ne mogu pomoći...Ali znam ko može...“ „Tko?“, uspijela sam nešto izustiti. „Melissa Brown. Idem po nju“, Anamarie je krenula prema jednim vratima. Tiho ih je otvorila i rekla: „Melissa, draga, netko te došao posjetiti“ „Mene?“, čuo se glas iz sobe, „Kako si mogla? Znaš da samo blizanke mogu znati da sam živa?!!“ „Bez brige sunašce, to su njihove kćeri“, rekla je Anamarie i ušla u sobu kako bi svojem sunašcu sve objasnila...
„Dobro si se sjetila za kćeri“, rekla sam April. „Da...Napokon neke koristi od te šaljivice“, rekla je Banshy. „Kao što vidiš ti nemaš daj dar pa se ne javljaj“, rekla je April umišljeno. Nakon par minuta iz sobe je izašla odrasla žena. Sličila je Melissi koju smo poznavale samo po izgledu, bila je bijesna i gledala nas je kao da gleda u Harrya Pottera. „Odite u ulicu Dotheryana Margetnya 18, tamo živi April, u ulici Milogoyea Libertxa 12 vam živi Banshy,a u ulici Hilawa Bilaxisa vam živi Carmen.“, rekao je otrovan glas Melisse. Nakon toga se vratila u sobu. „Imate li letipraha?“, upitala sam Anamarie. „Da, posuditi ću vam.“, rekla je Anamarie i pružila nam vrećicu s letiprahom. „Prvo idemo kod April“, rekla je odmah April. Svaka od nas je ušla u kamin i rekla: „Dotheryan Margetny 18“...
Za par sekundi smo izletile iz kamina u nekoj kući. „Evo me Melissa,ali nemoj drugi put tako iznenada dolaziti!“ viknuo je netko iz drugog kraja kuće. Shvatile smo da se nalazimo u dnevnom boravku Apriline kuće. Veliki crni sag je bio po podu. Sjele smo na crni trosjed koji je tu i tamo imao koji tamno plavu trakicu. Zidovi su bili u stilu trosjeda. „Vidi se da ja tu stanujem“, rekla je April,“Ima stila...“ Banshy i ja smo zakolutale očima. Odjednom se u dnevnom boravku pojavila odrasla April i dreknula: „Tko ste vi?“ „Ja sam ti“, rekla je brzo mlađa April, „Mi smo nekako došle u budućnost, u stvari sam ja ti kada si bila mlađa, a ovo je Banshy,a ovo Carmen. „Zakon!“ rekla je starija April, „Jeste za kavu?“ „Naravno“, odmah sam rekla. „Dakle možeš li nam malo više ispričati o ovom svijetu?“, upitala je mlađa April. „Naravno“, rekla je starija April, „Pa sada...Sve naše prijateljice iz djetinstva su nestale ili su povrijeđene...Sve osim Melisse koju viđam svaki dan. Dođe letiprahom. Ministarstvo nam je non-stop za petama. Stalno nekoga ubijamo. Trenutno je ljeto,a po zimi smo u školi za crne magove. Tamo smo sve tri ravnateljice... Potter nas već duže vrijeme želi ubiti... Mene je već imao priliku,ali nije mogao... Mislim vidi se da nema tu nekog mozga... „NISI SE OŽENILA ZA POTTERA?“ mlađa April je glumila uvrijeđenost. „Hehehe...Sada već u tebi prepoznajem sebe“, rekla je starija April, „Moram vam reći još nešto važno..“ „Slušamo!“ odmah smo rekle sve tri. Starija April je duboko udahnula i rekla:“Dakle...“
Nastavlja se...
By: Carmen
Post je objavljen 30.05.2007. u 22:18 sati.