Pregled posta

Stvari tako stoje.

Šta je, je, svatko ima svoj izbor i svoje odluke.

Premišljam si bi ne bi, bi ne bi napisala štogod, ma opet, ma hoću, radi sebe, da samoj sebi objasnim. To što me se čita je samo znak da netko ima uvid u jedan aspekt mene, oni koji ostalo znaju, znaju, koji me ne znaju ...

Kad sam imala 19 godina imala sam brdo stvari koje sam morala riješiti sama sa sobom. Kako sam većinu vremena na svojim plećima nosila terete koje sam si kroz pubertet i adolescenciju sama nametnula, red je bio i da ja sama radim čistke od toga svega. Za tu godinu dana od 19te pa do 20te sam samoj sebi vrlo zahvalna.

Jer sam imala kuršlus u glavi. O detaljima mi se uopće ne piše, bila su to neka druga vremena, čak se nije ni radilo o nekim kvazi stvarima koje muče sve adolescente koji se nađu u to vrijeme na tim tračnicama svog života.

Moje putovanje kroz to vrijeme je bilo u najmanju ruku – luđačko. Preselila sam se od staraca kod sestre u stan, flisnula sam godinu jer sam se katastrofa zaljubila, on me odjebo kao slani perec koji ti ostane zadnji u vrečici a ti si pomisliš, ah šta sad taj jedan manje više - i baciš sve u koš. Ali čak ni ta zaljubljenost nije bila razlog mojih nemira. Ja sam jednostavno bila nemirna.

Sve mi je išlo na živce: i stari prijatelji i moje obveze i sve što se ticalo mog života. Jer ne idem u detalje, onda ne mogu ni opisati zašto i kako.

Pa sam se ubijala u poslu. Preko SC-a sam si našla super posao u kojem sam uživala. Bio je naporan pun kufer, ali sam se osjećala dobro nakon 10-11 sati posla, kad bi se oko ponoći, 1, 2 ujutro vraćala pješice preko Zrinjevca do stana, pjevušeći jer bi na putu doma svratila do Purgeraja, ako je radio, do MK u Tkalči, ako je radilo, do Melina, do Funka, ma do kud sam htjela. Starci su bili malo iznenađeni mojim odlukama, ali su me većinu vremena puštali da radim što želim, tako da s njima i nije bilo nekih problema.

I meni je bilo super. Ogradila sam se od svih starih doticaja. Trebalo mi je zraka, to sam dobila. Trebalo mi je novaca, to sam imala. Trebala sam nove ljude, to sam našla.

U par mjeseci sam izgubila desetak i nešto kila, ali to je bilo razumljivo jer sam se stvarno ubijala od posla, jer sam stalno bila u pokretu, jer ne želim ni pomisliti koliko sam alkohola u to vrijeme salila u sebe. Na tim počecima te 2004te godine.

I onda kad bi došao neki trenutkak – plakala sam. Ridala, grcala, gorko, slasno i glasno. Samu sebe oplakivala, izlazila na ulice koje su me u potpunosti prihvatile, izlazila sama, kraj šanka, pivu molim, mijenjala identitete. Bok ja sam Mirjana i studiram medicinu. Bok, ja sam Sanja i studiram komparativnu i engleski. Bok ja sam Ana, bavim se sinhroniziranim plivanjem i crtanjem stripova, bok ja sam ... Za sve nove ljude sam bila oličenje prilagodljivosti, ''ti si tako super, stvarno kontaš stvari'', netko s kim je strašno zabavno biti vani jer nisam ja stavljala svoje tegobe na prvu. Rijetki su znali kako mi je i ti rijetki su poštivali moju želju da me se pusti na miru. Jedino što sam ja zapravo radila je bilo mjenjanje svog nekog identiteta, dok ne shvatim što meni točno i odgovara.

Nakon godinu dana sam ja to i shvatila, i ljubim te dane iza sebe, jer sam na konto njih, na konto rada, na konto milijun sitnica, slušanja Edit Piaf u 4 ujutro dok sam otvarala novu kutiju cigareta, na konto ... ma toliko stvari sam shvatila sam ja počela dolaziti do jednog dijela sebe koji se meni počeo jako sviđati i koji me polako dovodio do ovoga što ja sada jesam, u ono što želim postati zapravo. Poanta je da se ja samoj sebi sada sviđam, no ... Nisu svi imali ''sreću'' da prođu kroz stvari blesavo nezainteresirani za ono što ih muči. Ako mi već pijesak sipi iz ruku, a šta sad ja mogu s tim.

Ne, ja priznajem, bila sam duboko depresivna, duboko nestabilna, duboko (ne)prilagodljiva osoba i imala sam veliku želju iščistiti stvari koje su mi smetale. Proces je bio dug, i kako bolan i mučan i preskokce paraliziran sa stvarima koje sam saznavala o sebi, no, očistila sam svoje demone.

U završnoj fazi mi je puno pomogla jedna soba na Savi, jedna Manga i jedna njena docimerica. Ali i ta Manga tada još nije znala što je meni. Dok me par mjeseci ranije psihički ispipavala u Oliver Twistu, ne vjerujući kako sam poremećena, ni ja sama ne vjerujući kako sam poremećena, ali sada, znači skoro pa 4 godine kasnije, mi suze navru na oči jer je Manga tada rekla jednu stvar, ''Gle, meni nije do kraja jasno zašto ti ovo sve radiš, ali vjerujem da to moraš obaviti. Želim da znaš da mi nije jasno zašto me guraš van iz svog života, ali ja ću čekati da ti to sve probaš i da znaš da te neću napustiti, mada odbijaš moju pomoć.''

Par mjeseci kasnije ja sam joj došla, pokunjeno, je li me primaš nazad. I primila me. I sve sam joj ispričala.

I ja sam se vratila samoj sebi. No, počela sam novu izgradnju. Ovo mi paše, ovo mi ne paše, ovo ću reći na glas, ovo ću zadržati za sebe. Stvar je u tome što sam ja odlučila da sve što me tišti, što me brine i boli, da ide van. Jedan od razloga dizanja ovog bloga je bilo to, no, od bloga sam dobila više nego što sam se nadala. Pokrenuo je jednu stranu optimiste. Nije da sam baš postala zakleta klasa optimista, ali mi ne treba puno da bi shvatila koliko malo mi treba da budem sretna. Iz istog razloga više ne priznajem rečenice, ''sve je u kurcu, totalno mi je loše, kriv je onaj, krivo je ono'', ma krivo je moje dupe. Sve je na tebi da riješiš stvari sam sa sobom. Odlična je stvar ako imaš s kime to napraviti, no, sam proces je u tebi i sa samim sobom.

Nekidan mi je jedan frend rekao, The Frend, da sam ja sazdana od magme, buktim buktim, onda puknem i sve se pretvori u kamen, a iza toga nastane plodna ravnica. To mi je stavilo velik osmjeh na lice jer ne mislim tako o sebi, ali je prekrasno kad jedna osoba koja zaista zna kako dišeš, misli tako o tebi.

Ja neću nikome reći kako tko treba voditi život, na kraju krajeva, tvoj je, no, reći ću jednu stvar, ovako pismeno: nemoj se zeznuti.

Treba znati cijeniti ljude oko sebe, iako se trenutno ne prihvaćaju i ne treba raditi velike halabuke, ne trebam se ja pitati gdje si nestala i jesi li uopće nestala.

Poanta je u tome da treba prepoznati situaciju kad trebaš novu promjenu, a s time i da se ljudi oko tebe malo ohlade, no, da bi se došlo do toga, osoba sama mora na glas reći, ''ajd me malo pustite''. Ne nijekati sve, pa po starom tempu. Tako to ne ide. To dovodi do krivih zaključaka, do peripetija, do neiskrenosti, do zahlađenja. Informacija barem donekle mora imati uzlazno silazni put. Da osoba koja treba mir kaže što želi, a da ona druga dobije to saznanje.

A i nemamo više 19 godina. Ne beremo više tratinčice u polju, i govorimo, ''voli me, ne voli me, voli me...''. Svojevrsne turbulencije su se ipak trebale primiriti. Nikako ne dovesti u red, ali primiriti da.

Kad ti se zemlja prestane tresti imat ćeš retrospektivu u nazad. Trebat će ti netko, stari. Netko tko te zna u dušu.

Uvijek je lakše imati dvosmjernu cestu ispred sebe, nego ići samo jednom trakom. Jer od toga svega možda naletiš na slijepu ulicu.

Pa u rikverc, a više si izašla iz finte kako se vozi unatrag.

Post je objavljen 31.05.2007. u 09:10 sati.