Najteže je pisati o ljubavi,ali to najviše volim.
Zašto baš volimo ono što je teško?
Ja sam se potrudila i ovo posvetila nekom…
Voljela sam jednog dečka više nego život svoj,
al' sudbina bješe takva,da on više nije moj.
Imao je smedu kosu,oči ljupke pune ljubavi
i toplo srce što nas spaja.
Čarolije ljubavi nisu trajale dugo,
raskinuli smo i ja rekoh:zbogom srećo,zbogom tugo!
I sada još sanjam te tople ruke pune nježnosti i sreće.
„O,Bože moj“koliko ga volim,a on mi se vratiti neće!
On ne zna da sam samo zbog njega napisala
ovu gore pjesmu i željela da se volimo jako…
Svima sam pričala o sreći i željela da bude tako.
Samo sam se zbog njega molila Bogu,
skrivala tugu i glumila sreću.
Samo sam zbog njega zamrzila ljubav…
I jedan pogled bio je dovoljan da se zaljubim…
Sinoć sam ga gledala na mjesečini,
noćas ga ljubila u snu,a probudila se
suznih očiju jer njega nema tu.
Tako se svako jutro budim i svake noći u strahu spavam.
Koliko ga volim ne mogu mu reći,teško je izreći te riječi,
ali zato uvijek postoje frendovi,njima možeš sve reći…
Post je objavljen 30.05.2007. u 11:41 sati.