Vjerovali ili ne nikada mi se nije dogodilo da mi se obriše post, ali ovaj pišem već treći put, strašno.
Nikada ne bih željela zvučati kao patnica, ali ako napišem ovaj post možda ću upravo tako zvučati, ali činjenica je da su životne situacije ono što nas tjera da nešto napišemo pa nije drugačije ni u ovom mom slučaju.
Kiša je, temperatura se spustila s vrtoglavih visina i kao da i pejzaž sudjeluje u ocrtavanju stanja moje duše.
Naime, već sam tri dana u svađi s dečkom i iako živimo u stanu kojeg smo, usputbudirečeno, zajedno kupili, uspješno se izbjegavamo i ne pričamo.
Sinoć sam ga ne mogavši izdržati pitala imamo li nas dvoje o čemu pričati i tako se razgovor pretvorio u hrpu buke, nakon koje je ostala samo jedna nepobitna istina- nismo više zajedno.
I šta sad nakon pet godina veze i gotovo isto toliko zajedničkog života?
Šta sad nakon dva zajdnička kredita i hrpe negativnih emocija?
Najradije bih zaspala i probudila se za tri mjeseca, ali nikako ne želim prespavati ljeto.
Čini mi se da će od sada moj blog biti ispunjen rečenicama o jednoj propaloj ljubavi, ali tako mi je mnogo lakše.
p.s. Noćas sam sanjala da se vozim turističkim vlakićem sa sestrom, prijateljicom, i tatom od (bivšeg) dečka. Vlakić je vozio kroz kuće i prolazio pored raznih polica, a ja sam u torbu trpala plišane igračke i nitko me nije uhvatio.
Post je objavljen 30.05.2007. u 09:24 sati.