APDEJT: Danas u 23.57 - Odjavna špica 2: Megi
Zapravo nisam definitivno odlučio što ću s blogom. Svi ste mi vi jako dragi, ali Bobe je u nedjelju rekla nešto o čemu i ja razmišljam. Neki ljudi počeli su u isto vrijeme i sada su gotovo svi nestali. Možda je to samo svibanj, obljetnice mature, ili još bolje, kraj srednje škole. I onaj varljivi osjećaj koji imaš kada završiš srednju, kada ti se čini da jako voliš sve ljude iz razreda, iako na neke četiri godine nisi obraćao pažnju...kada si tužan zbog tog rastanka i kada se svi međusobno uvjeravate da ćete ostati u kontaktu iako već za koju godinu za gotovo nikoga iz razreda nećete znati čak ni gdje je, a kamoli nešto više o njegovom ili njenom životu. Možda je to samo svibanj, a svibnjad je tu da jednom prođe.
A sad čujmo Igora....
- Stvarno ti je super blog, ono, baš me dirne nekak – pijano trabunja Igor iz Valpova koji nije iz Valpova. Izgleda kao tele, baš kao što i ja izgledam kao tele, a kako bismo i izgledali kad smo trenutak prije natezali istarsku medicu, skakali uz Obrint Pas i goli do pasa urlali Gademz himnu u izvedbi Carl Huntera, a sad pričamo o tako neviđeno gej stvarima kao što je pisanje priča. S onom ponekad veselom, a ponekad tužnom sjenom u očima zbog koje ćemo se cijeli život odupirati da budemo išta drugo nego dečki u starkama i majicama na bendove, koji u ponoć sjede na asfaltu, naslonjeni na neku prastaru kuću, uz pivo ili žesticu, uz dim cigarete, uz poznate i drage face naokolo.
- E, imam ti ja priču za blog – nastavlja još pijanije i siguran sam da će mi reći da moram više pisat o Crijevu. Svi mi uvijek govore da moram više pisat o Crijevu.
Ipak, puno kasnije, na kuli, dok zrak miriše na travu (samo jednu ovaj put), a kroz noć se čuje šuštanje slapa, Igor iz Valpova (koji nije iz Valpova) priča i priča, a ja slušam i slušam i mislim si poznaje li on nju i zajebava li me, jer priča je tako prokleto ista, samo su imena i lokacije drugačije.
...i od početka sam joj htio reć nešto. Nešto, ne znam ni ja što. Jednostavno Nešto. Okej, možda ne od početka, ali jako brzo. I naravno, pričao sam svašta i pisao sam svašta, a na kraju je ona bila ta koja je pitala «dobro, reci ti meni zašto uvijek nakon što ti napišem pismo gledam u more», pa sam ja rekao da...
- Ček, kaj u Valpovu ima more?
- Daj... – pogleda me onako kako ja gledam ljude koji zaslužuju šestar, ali svejedno se obojica nasmijemo.
...pa sam ja rekao da je to vjerojatno iz istog razloga iz kojeg mene boli trbuh. I svejedno smo opet samo pričali i opet samo pisali i onda sam taj put ja bio prvi i napisao sam neke riječi i sve skupa je ispalo onako...»zapravo sam htio reći da te volim»...baš kao što si ti pisao na blogu za Valentinu i zato ti sve ovo i pričam...a ona je rekla nešto kao «ja sad moram izać, ja stvarno moram izać, nekamo kamo je neka livada i moram šetat...a ti budi tu i čekaj». I poslije me nazvala i samo je rekla «i ja tebe» i sklopila i svejedno kad smo se prvi put nakon toga vidjeli bilo je kao da se uopće ne znamo, sjedila je na toj nekoj klupi...
- Dobro, moraš bit malo više specifičan, ovaj grad je klupograd, ima ih na svakom ćošku.
- Nije bilo ovdje prvi put, ja sam otišao njoj da ne remetim njenu edukaciju.
...i nekako me nije mogla ni pogledat. A ja nju jesam, baš jesam, iako sam se osjećao kao klinac i sve me boljelo u trbuhu i prsima...
- Znači, to je bilo na Pećinama?
- Kaj...a zaš ti mene prekidaš?
- Ma ne, sam kažem da je bilo na Pećinama onda, to je jedini park u Rijeci kao takvoj.
- E pa nije i prestani više.
- A nego di ima?
- Gle, ak ti kažem di ima onda ćeš se počet smijat i srat ćeš narednih pola sata o tome i o tome kak je šteta što ljudi tamo ne idu na maturalac.
- Hahah, daj ne jebi, ima park na krovu Kauflanda???
- Nema nego kod Kauflan....ma odjebi, znao sam, pederu...
- Hahah, a sorry jebemu, bit ću dobar, časna riječ – rekao sam i usput u glavi zamišljao brošure Generalturista koje pozivaju na sedmodnevni boravak u Tunisu, Egiptu, na Rabu, Hvaru ili Krku, te specijalnu ponudu «14 dana Kauflanda za dvoje».
...i dobro, tako je bilo i ona je gledala u daljinu i skroz lagano joj je drhtala brada od nervoze i bila je tako nenadjebivo lijepa da je taj trenutak odmah ušao u Top 10, zajedno sa...
- Ček, ne misliš valjda da ću zapamtit deset pizdarija koje ćeš sad reć?
- Pa jebi se, stalno se hvališ da se svega sjećaš!
- Pa svojeg svega! Jebe se meni za Top 10 trenutaka nekog Igora iz Valpova!
- Nisam iz Valpova pederu!
- Za mene ćeš uvijek bit!
- Ti si pizda.
- Dobro, dobro, a da ti meni to zapišeš?
...ljudi više ne znaju pisat. Samo tipkaju esemesove, kuckaju po netu, pa kad prime olovku onda pišu kao doktori iz loših viceva. Načrčkano plavim slovima na papiru Anekibrojkojinije4 formata, s crtama, piše «dobro, to kad me nije mogla pogledat...pa kad pogne glavu i onako podigne pogled prema gore...pa kad je sjedila na autobusnoj stanici ogrnuta mojom jaknom...pa jednom kad sam dolazio a ona je ležala ispružena na klupi s podlakticom preko čela...pa jednom kad je ona dolazila i silazila tim nekim stepenicama...pa kad sam je gledao iz daljine kako me čeka...pa kad smo se ljubili i onda me lagano odgurnula rukama i rekla «već mi fališ»...pa kad smo sjedili na naslonu klupe i samo dugo pričali...pa kad je jednom bila kod mene i provirila glavom iza zida sobe i nasmiješila se...pa kad je sjedila u kafeteriji onako nalakćena na stol i iza nje je bila Korana, drveni most i sve to...»
- Jebote, pa sad si i mene zainteresirao. Imaš njen broj?
- Odjebi – smije se.
- A dobro, ionako je sigurno propalitet, tko još ide na faks u Rijeku.
- Ti si išo u Varaždin! Varaždin, ej!
- Kaj ti imaš protiv Varaždina??
- Ništa efikasno!
- Okej, okej, zajebavam se, nastavi...
...i zapravo, onda je...jednostavno ti se nekad čini da se zbilja samo ti trudiš, da bi da nije tebe...jer ono...
- Stani.
- Kaj sad?
- Nemoj.
- Kaj nemoj?
- Nisam znao da u Valpovu govore kaj...
- Nije više smiješno.
- Meni je.
- Dobro, sad ozbiljno, kaj?
- Pa ono...to ti više nije za blog. Mislim, otvori ti svoj pa piši ak oćeš, al meni je to bezveze. Koga briga tko je što rekao, tko je koga dječje uvrijedio jer nije znao ništa drugo, nije važno...Nije važno ni kako je završilo, to nikad nije važno. Uostalom, nikada ne znaš je li doista završilo. Niti je važno što je sad. To je važno vama, za priču nije.
- Hm.
- Nema tu hm.
- Ima.
- Nema.
- Ima.
- Nema.
- Ima.
- Nema, do kad ćemo tako?
- Ima. Dok ne kažemo četrdeset puta.
- Nema. Četrdeset baš?
- Da, ima. Da, četrdeset.
- Nema, zabrojat ćemo se.
- Ima, ja neću.
- Nema, onda ajmo brže.
- Ima, četrnaest.
...nema, ima, nema, ima, nema, ima, nema, ima, nema, ima, nema, ima, nema, ima, nema, ima, nema, ima, nema, ima, nema, ima, nema, ima, nema, ima.
- Nema.
- Pizdo, to je četrdeset i jedan sad.
I premda je noć topla, i premda se smijemo, i premda se iz mraka čuju glasovi dragih ljudi, i premda zrak miriše na vodu, travu, votku i kupine, ipak se osjetim nekako prokleto tužno.
I mislim na taj neki trenutak, taj neki trenutak u budućnosti, u kojem se sretnu nasred ulice, Igor i ona.
I možda se nasmiju, možda se zagrle, a možda samo tako stoje, dugo, gledaju se, dok im u trbuhu tutnji.
Stoje i gledaju se, prvo jedno drugo, a onda kao da iz zraka vide tu scenu, osunčani asfalt, njih dvoje kako stoje, stoje i u sebi se dječje naivno nadaju da će se kadar zamrznuti i da će krenuti slova odjavne špice.
Jer, slova bi značila spas. Slova bi značila da ne moraju oni napraviti te korake, otići u suprotnim smjerovima...
Ali slova se nikada neće pojaviti.
Slova su đubrad.
Post je objavljen 29.05.2007. u 23:57 sati.