Neki dan sam čitala svoje stare postove, i bila sam pomalo iznenađena kako sam nekad bolje pisala, kao da sam imala bogatiji rječnik, možda zanimljiviji život, pa sam imala o čemu pisati... ne znam kakvo je to vrijeme i šta je sa mnom bilo, ali u ovim trenutcima imam potrebu za pisanjem, ali ne znam o čemu pisati. Nemam ništa pametno za reći, a i ako pomislim na nešto o čemu bi pisala, ne znam kako početi, kako pisati, šta pisati, kako završiti. Kao što naslov kaže, presušila sam. Nisam nikad ni bila tip za pisanje, radije sam čitala ono što drugi pišu. Profesorica me nebrojeno puta zvala da sudjelujem u natjecanjima, i da pišem nešto. Ja bih uvijek započinjala s pričom, ali nikad nisam imala kraj. Čak i kad sam ga zamislila, nisam znala kako pretočiti ga na papir. S postovima, zadaćnicama nisam imala previše problema jer sam samo pisala ono što sam mislila. Sada kao i to da gubim. Sva sam neka frikasta zadnjih dana, ponekad se više i ne prepoznajem. Pomislim da sam možda umorna, ali znam da u biti nisam. Nešto me hvata, ali nisam sigurna koji mi je. Je li to nostalgija zbog završetka srednje, ili sam izbačena iz kolotečine svakodnevnice, ne znam. Ali budim se, i znam da imam posla, ali ne znam šta da sa sobom radim, gubim se po kući, igram s psom, sunčam, plešem... kradem Bogu vrijeme. Kad na jedvite jade počnem nešto radit, ubrzo prestanem. Ako netko zna kako sam sebe potaknuti na rad, neka mi javi, jer ja uskoro imam maturu, a ništa pametnog još nisam napravila. A kako mi ništa ne ide, tako ni ovaj post, iako zapravo ide, ide k vragu.
Uglavnom, nema mi pomoći. Ovo se zove velika depresija. Bezvoljnost. Nerad.
Završavam post. Bar sam nešto napisala, i to je neki pomak. Ima nade...
Post je objavljen 28.05.2007. u 22:46 sati.