Pregled posta

Gosti: poslanica LDP-a Vesna Pešić, socijalni psiholog Jovan Byford, novinar Teofil Pančić, antropolog Ivan Čolović
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Svetlana Lukić: Dobar dan, građanke i građani. Vojislav Koštunica i Boris Tadić su juče izdali zajedničko saopštenje u kojem nas obaveštavaju da će nova demokratska vlada biti u službi građana. Moje saopštenje glasi - nosite se obojica, sa sve vašom nakaznom vladom.

Četiri meseca nas prave majmunima, četiri meseca su porađali čudovište, koje nam je poručilo da Vojislav Koštunica neće da abdicira, da neće po cenu života - bilo čijeg - da se odrekne mesta koje je zauzeo posle ubistva Zorana Đinđića, a sada ga definitivno uzurpirao i poništio jedinu bednu tekovinu za koju smo mislili da smo je osvojili 24. septembra 2000 - slobodne izbore.

Mesecima je Demokratska stranka Srbije poništavala rezultate lokalnih izbora u gradovima širom Srbije, uvodila privremene uprave i na silu postavljala svoje ljude, da bi na kraju došla do srpskog parlamenta i tu završila posao - poništila rezultate izbora i poručila svima da se sa njima ne treba kačiti, jer će nas sve žive sahraniti.

8. maja su nam pokazali da su spremni na sve, a narednih dana demonstrirali takvu političku bestijalnost, da je postalo jasno da Srbija ne može da postane demokratska zemlja u najelementarnijem smislu te reči, sve dok je na političkoj sceni Vojislav Koštunica. U vreme francuske revolucije je rečeno - kralj mora da vlada ili da umre. Demokratska stranka Srbije i Koštunica će ili vladati ili biti politički mrtvi, drugog izbora nema. Nažalost, posle ovoga što se dogodilo, postala je jasna još jedna jednačina: za sada nema demokratske Srbije bez Demokratske stranke, a Demokratska stranka ne može opstati, ako njen šef ostane Boris Tadić.

Razoružavajuće je i skoro dirljivo videti koliko je Tadiću laknulo što se ova noćna mora završila. Koštunici je dao sve na šta je ovaj pokazao prstom. Da mu je zatražio da se skine go, da se uhvati za uši i zaigra na Terazijama, predsednik bi to učinio, uz uverenje da je to vrhunski dokaz njegove posvećenosti miru u svetu.

Koštunica je dobio ne samo premijersko mesto, nego je zadržao i svog ličnog, intimnog policajca Jočića, a onda je kao ekser u sanduk Demokratske stranke zakucao Dejana Mihajlova kao sekretara vlade. Dejana Mihajlova, koji je rekao da je Demokratska stranka ubila Zorana Đinđića.

Pre ulaska na prvu sednicu vlade, novi ministri Demokratske stranke su položili cveće na mesto gde je pao Zoran Đinđić. Nije ih bilo sramota da to učine. Bilo im je previše riskantno da odu na njegov grob, jer bi ovaj skočio i pitao ih kako je moguće da imaju i kralja i topa i lovca prednosti, a da izgube partiju.

Za mesec dana ćemo dobiti nestranačkog šefa Bezbednosno informativne agencije. Tadić je izjavio da se nada da to neće biti Rade Bulatović. To znači da ostaje Rade Bulatović i da Tadić iza sebe kao argument nema milion glasača, nego krhku nadu, mamu, tatu i sestru.

Dakle, da rezimiramo: Srbijom do daljnjeg vladaju jedna politička krpa i jedna politička hulja. A vi na početku Peščanika slušate poslanicu LDP-a, Vesnu Pešić.

Vesna Pešić: Primetila sam vrlo veliko uzbuđenje građana, naročito kada je bilo najavljeno da će za predsednika skupštine biti biran Tomislav Nikolić. Nastala je drama između DSS-a i DS-a. Demokrate su bile iznenađene predlogom DSS-a i u jednom trenutku je izgledalo kao da ti ljudi više nikada neće moći da naprave koaliciju. Učinilo mi se da tu neće biti izabran samo predsednik parlamenta, već da je dogovoreno mnogo više od toga. Kada smo posle nekoliko dana smenjivali Tomislava Nikolića, on je izašao i rekao gde se odigrao taj susret, kojem je prisustvovao i Dačić, i da je Koštuničin predstavnik kazao da Koštunica nema poverenja u Tadića, koji će izdati Kosovo i da će zato vlada biti traljava i raspasti se u junu posle negativne odluke o Kosovu, i da on zato želi da u času raspada te vlade ima jaku skupštinu. On je rekao da ima poverenje u Tomu Nikolića i Radikalnu stranku i da je važno da institucija skupštine nadživi vladu. Tomislav Nikolić je to pričao u skupštini i naši građani su čuli kako je on onda pitao Koštuničinog predstavnika - da li ja sada razgovaram sa Vojislavom Koštunicom, a ovaj mu je rekao - da, razgovarate sa Vojislavom Koštunicom. Onda je Nikolić pitao - a šta ako se vi pomirite sa žutima. A ovaj je rekao - ne, nema pomirenja sa žutima.

Stvarno je izgledalo da je izborom Tomislava Nikolića za predsednika skupštine napravljena i nova koalicija radikala sa Koštunicom. Ljudima se činilo da je time poništeno ovih sedam godina i doživeli su to kao neki horor i nisu mogli da veruju da se to dogodilo. In vivo, u samoj skupštini, takođe je bilo užasno dramatično, naročito sukob koji se odvijao između Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije. Mi smo zaključili da koalicija između njih više ne dolazi u obzir i da je to završena stvar. Ja i neki drugi poslanici smo rekli da se, iako naša politička klasa živi u svom irealnom svetu, život ipak probio, da se sada vidi da ta treća, Koštuničina pozicija u stvari ne postoji i da je neodrživo to mesto na pola puta između demokratske i radikalne stranke i da je nemoguće da ste vi tako polivalentni da možete da pređete i na jednu i na drugu stranu. U LDP-u i Ligi socijaldemokrata Vojvodine, ali i u samoj Demokratskoj stranci, to je doživljeno kao neka vrsta novog početka - dobro, pukao je taj čir, slutili smo da to može da se dogodi, realnost je pobedila; ubeđivali su nas da ne postoje dve Srbije, da to samo neki zli ljudi dele Srbiju, ali život se probio i stvarnost je pobedila.

Političkoj mafiji je važna podela državne imovine i sve dok bude bilo te torte, oni će nalaziti svoj, pod znacima navoda, viši interes. U Srbiji je pojedeno 50 odsto državne imovine, ostalo je još pola torte koja treba da se podeli i oni se neće razići sve dok ne pojedu i poslednju mrvicu državne imovine. Sve mi znamo da su to vrlo veliki i jaki interesi, ali ja sam onda pomislila - pa evo, i ti lopovi na vlasti se dele na Evropejce i antievropejce, pa imamo lopove Evropejce i lopove antievropejce. Ta podela je probila i pokazala se jačom i od vrlo jakih materijalnih interesa. To je taj stvarni život koji probija, koji mi osećamo, o kojem pričamo u Peščaniku. Tog 8. maja sam tako i završila svoj govor, da ipak ima nečeg optimističnog posle nove koalicije sa radikalima, a to je da ćemo sada ići na nove izbore, da su građani bili prevareni, jer su mislili da su u januaru glasali za evropsku opciju, ali da je Demokratskoj stranci Srbije ipak bliža srcu Radikalna stranka. Sada ćemo moći da formiramo dva jaka bloka, da izađemo na izbore i zaista se opredelimo za put kojim Srbija hoće da krene.

Kada se Boris Tadić u nedelju pojavio u emisiji Utisak nedelje, on je morao da kaže da je Srbija izgubila vreme, ali da je izbor Tomislava Nikolića ipak rasčistio političku situaciju, da su te magle razvejane i da je najbolje da možda izgubimo još dva meseca, ali da on zove građane da tada presude o tome gde Srbija treba da ide, jer ovako je ispalo da Srbija odlazi u neke devedesete, da smo dovedeni do provalije koja zjapi pred nama i da više niko ne zna šta će biti sa Srbijom. U dramatičnim situacijama, lideri Srbije moraju da pozovu građane i da kažu - ako date mandat Koštunici i Tomislavu Nikoliću da oni vode Srbiju, u redu, ali ako se opredelite za nešto drugo, onda smo to rasčistili i znamo kuda svi idemo.

U toj neprospavanoj noći učinilo mi se da se konačno vidi ko je ko. Koštunica je izvršio samoubistvo, opredelio se za Radikalnu stranku i treba pozvati građane da izađemo na nove izbore na kojima će Srbija dobiti politiku zasnovanu na čistim profilima i da će ljudi konačno znati za šta se opredeljuju. Ponadala sam se kraju čitavog ovog zamešateljstva. Međutim, to nije bio kraj zamešateljstva, jer je odjednom krenuo drugi deo te drame koji je takođe bio veoma neprijatan. Nemoral iz prvog dela drame podignut je na kub. Boris Tadić je prvo bio izdajnik i morala je da se formira skupština sa radikalima da bismo odbranili Kosovo. Srpska radikala stranka je u tom času bila zloupotrebljena. Oni su poverovali Koštunici da je to jedna ozbiljna kombinacija, tako da je on napravio dupli luping. Prvo je prevario Borisa Tadića, a onda i radikale i pokazao neviđeni politički nemoral. Kada je ponovo rešio da napravi koaliciju sa Borisom Tadićem, on je prevario sve te siromašne građane koji glasaju za radikale i onda smo svi gledali kako se oni kao neki vampiri do četiri ujutru preganjaju oko ministarstava sile.

Cela drama se ova četiri meseca odvijala oko toga da Koštunica mora biti premijer po svaku cenu, da neće biti vlade ako on ne bude premijer. I sinoć sam Koštunici rekla u oči – više ne treba da govorite da je Srbija demokratska država, jer ste vi obustavili regularnu smenu vlasti u ovoj zemlji. Demokratija se ne sastoji od predizbornih kampanji i relativno tačnog brojanja glasova, nego demokratija postoji onda kada izgubiš na izborima i mirno siđeš sa vlasti. Više puta sam podsećala da je on sa 53 poslanika 2003. dobio je sva ministarstva sile i da niko nijednu reč nije rekao, pa ni u Peščaniku. Niko mu nije sporio da sa 53 mandata može da dobije celokupnu vlast, mada se sećamo da je Đinđiću zamerano to što kontroliše policiju, a on, jadan, nije kontrolisao ništa, jer da je kontrolisao ne bi bio ubijen. U udžbenicima demokratije piše da se smatra da je demokratija konsolidovana posle nekoliko regularnih smena vlasti, to jest kada svi politički akteri to prihvate. Koštunica je zaustavio taj proces i ja sam mu to sinoć otvoreno rekla. Malo sam iskoristila situaciju, jer izabrani premijer retko sedi na pola metra od mene i kazala sam mu da je svoju snagu gradio na bezobzirnosti ravnoj samo Slobodanu Miloševiću.

Zamolila sam ga da više po svetu ne priča da je Srbija demokratska država, jer on jeste legalni premijer izabran skupštinskom većinom, ali on više nije legitimni premijer, jer iza njega ne stoji većina građana. Znači, on je to legalno izdejstvovao, ali legitimni premijer nije. Zatim sam mu prebacila što je u svom ekspozeu kazao da su se ove stranke dogovorile da svoje partijske interese podrede državnim, nacionalnim i interesima građana i formiraju tu vladu. Pitala sam ga – kada su to oni, posle četiri meseca stavljanja sopstvenih interesa ispred svih ostalih, ipak rešili da državne, nacionalne i interese građana stave ispred svojih. I pitala sam ga da li je državne interese stavljao ispred svojih onda kada je pravio koaliciju sa Tomom Nikolićem ili sada, kada je pravi sa Borisom Tadićem. Ako ima ičeg dobrog u ovoj Srbiji, to je činjenica da njeni građani uvek pokazuju nekakvu ambiciju. Ovde uvek ima ljudi s nekom ambicijom, nekom vizijom, nekom upornošću, sa nekom željom da nešto isteraju, sa nekom pasijom. Znači, ima ljudi koji nisu ni pod čijom kapom, koji hoće da nešto urade po cenu smrti i hoće da postignu neki rezultat i niko ne može da ih zaustavi. Rekla sam mu da je on sada poništio ambicije nas koji želimo da od Srbije napravimo pristojno društvo. I kakvo je to postignuće – imati vladu. Rekla sam mu da ne znam nijednu državu na svetu koja nema vladu.

U januaru smo imali ogromnu izlaznost, samo su nas Francuzi potukli sa ovih 85 odsto. To znači da su građani sa velikim poverenjem i nadom dali svoj glas da se napravi nekakva vlada. A oni su tu nadu ubili tako što su se četiri meseca posle izbora komotili. Na kraju smo toliko spustili svoje standarde i očekivanja da smo im rekli - ljudi moji, sklepajte bilo šta, izađimo iz ove psiho drame, spojte se, pa valjda smo bar toliko pristojni da možemo da napravimo bilo kakvu vladu. A ta Evropa, s kojom se Koštunica takođe sinoć pohvalio, verujte mi, mislim da su se i oni sažalili na nas i rekli - jadna ta Srbija, dajte da joj malo pomognemo, dajte da je više ne pritiskamo. A koga i da pritiskamo kada nemaju vladu, nemaju ništa, dajte da im spustimo standarde. Oni su rešili da nam pomognu i ja im se zahvaljujem na tome, jer kolariću -paniću, mi više nismo mogli sami sebe da raspletemo. Oni su rekli - čekajte, stanite malo, je l' vi hoćete da potpuno uništite tu vašu državu. Sada to više nisu bombe NATO-a, nije ni Tači, nego vi sami sebe hoćete da uništite.

Koštunica je izvršio političko samoubistvo, a sada Demokratska stranka treba da revitalizuje tu vladu. I ponovo su prihvatili metod koji je uveden u vreme Koštunice i naročito Dinkića, kada su zaveli vertikalni feudalni sistem i rekli da će stranke suvereno vladati svojim ministarstvima. Pokazalo se da je to izuzetno koruptivni mehanizam podele vlasti. Imate krupna ministarstva, kao što je ministarstvo finansija, čiji deo je poreska uprava. To je neutralna služba u čiji rad ne sme da se meša nikakva politika. Isto važi za carinu, upravu za sprečavanje pranja novca, trezor, igre na sreću, sve ono što ide direktno u budžet. Ministarstvo finansija je mamutsko ministarstvo. E sad, šta se dešava? Stranka dobija u svoje ruke celokupni taj mehanizam i njen ministar postavlja svoje ljude na čelo opštinskih poreskih uprava i carina. Šef stranke sa mesta ministra upravlja svojim opštinskim odborima i preko njih odlučuje ko će da vodi carinu, a ko poresku upravu. Tako se rastura država. Sada ćemo opet dobiti partijsku državu raspodeljenu između dve veće i jedne manje stranke. Opet će svako da odgovara samo za svoje ministre, koji će opet mirno da nam kažu – jeste, moj kolega ministar je nezakonito obavio tender za kupovinu železnice, ali on nije iz moje partije i ja sam pošten ministar. Sinoć sam im rekla da mi to više nećemo tolerisati. Nije važno iz koje si ti stranke, ali ako sediš pored ministra koji je javno uhvaćen u kršenju normi, u lopovluku, ti si njegov saučesnik, jer sedite u istoj vladi. On bije novinare, ali to nema veze, on je odličan ministar. Nećemo više tolerisati tu ministarsku i partijsku solidarnost.

Bez obzira iz koje da su partije, tretiraćemo ih kao jedan tim i nećemo praviti razliku između Koštunićinih i Tadićevih ministara. Tadić je čak rekao da će on svoje ministre koji krše zakon smenjivati. On po ustavu kao predsednik države ne bi mogao da smenjuje ministre. Ali u partijskoj državi, ministri iz Demokratske stranke se ne konsultuju sa premijerom nego sa predsednikom svoje stranke. Tako će Tadić istovremeno biti delimično premijer i predsednik države, koji kao predsednik stranke upravlja svojim ministrima. I on ne želi da se odrekne nijedne od tih funkcija. On mora da shvati da to tako ne ide, jer onda dolazi do velike akumulacije moći u jednim rukama. I to nije fer, jer se nikada ne zna ko je za šta odgovoran. Sinoć sam se sa skupštinske govornice zapitala koji od njih dvojice će u stvari biti premijer. Mi ćemo obojicu smatrati odgovornima. Tadić se sam namestio kada je rekao da će naterati Đilasa da sarađuje sa Veljom Ilićem.

A sada moram da vam kažem zašto je to tako. Pre nego što smo izabrali vladu, na dnevnom redu je bio zakon o ministarstvima. Oni su taj zakon napravili prema partijskoj podeli vlasti, pa su onda funkcije u kojima im se interesi sudaraju polovili, čupali ih iz pojedinih ministarstava i dodeljivali drugim ministarstvima. Tako će ministar bez portfelja, Đilas, davati pare Velji Iliću za infrastrukturu. On će biti njegova banka da ne bi sve pripalo Velji Iliću. Kao što vidite, oni su taj zakon štimali i prema ličnostima. Budući da Dinkić nije dobio ministarstvo finansija, oni su isekli ministarstvo za turizam, spojili ministarstvo za unutrašnju privredu sa ministarstvom za ekonomske odnose sa inostranstvom, pa su tome dodali taj deo turizma i zapošljavanje u inostranstvu i u zemlji. Deo o zapošljavanju pripada ministarstvu za socijalnu politiku i rad, koje je dobio Rasim Ljajić, ali su mu oni to uzeli i dali Dinkiću. Tako smo dobili jedno mamutsko ministarstvo, koje pokriva neverovatno raznorodne službe, koje je dobio Dinkić. Prosto se videlo kako cepaju i kombinuju ministarstva da bi zadovoljili određene ličnosti. Dinkiću je moralo da se nadoknadi to što više nije ministar finansija, kao da je bio venčan sa njim. A kada ste ministar za turizam, uvek je tu neko hotelče koje nije prodato i još uvek je u državnoj svojini. Ti ljudi će svuda raspolagati ogromnim sredstvima i taj zakon je napravljen tako što je svako od njih isplanirao svoju tezgu, a onda su seli i sve to podelili između sebe.

Što se tiče službi bezbednosti, o tome možda najbolje može da vam govori Nenad Dimitrijević, čovek koji veoma dobro poznaje državu. On je filozof politike i njegov članak o ubistvu Zorana Đinđića je jedan od teorijski najbolje zasnovanih tekstova na tu temu. On je tu pokazao da, za razliku od Miloševićevog ili Titovog sistema, kada su službe bezbednosti bile pod jednopartijskom kontrolom i postojao je monopol na fizičku silu, sada su sva ministarstva sile, razne BIA, dve vojne službe, služba u ministarstvu spoljnih poslova i tako dalje – raspodeljeni između različitih partija. To vam je kao u Bruklinu - moj je seks trafiking, tvoja je droga. I još gore, u svakom segmentu postoje frakcije različitih partija, pa dobijate pluralizaciju tih službi i nikada ne znate na čijem ste nišanu. Tako je ubijen Zoran Đinđić. On to nije mogao da kontroliše, iako je bio legalno i legitimno izabrani premijer. On nije mogao da kontroliše vojnu obaveštajnu službu, a posle pobune Crvenih beretki, kada je morao da prihvati Bracanovića i Andriju Savića, više nije kontrolisao praktično ništa. Znači, ti si kao premijer ili kao ministar ili neko ko se bavi politikom na njihovom nišanu i mogu da ti rade bukvalno šta hoće. Znači, to nisu državne službe koje brinu o bezbednosti građana i naše države, nego su to partijske službe, koje rade po političkim scenarijima. Mislim da partije više ni ne mogu da ostvaruju svoje partijske interese, ukoliko nemaju neku službu bezbednosti.

Neko bi mogao da pomisli - u redu, ali ako je Tadić obećao da će Mladić biti uhapšen, on mora kontrolisati te službe da bi uopšte mogao da garantuje da će do tog hapšenja doći. To je tačno, ali to nije cela priča, jer službe se politizuju i za druge stvari: da nas dve budemo špijunirane, da se manipuliše dosijeima, a tu je i još jedna velika oblast, na koju mnogi građani zaboravljaju, a to je privatizacija, koja se ovde odvija na veoma brutalan način. Imali ste slučaj Jugoremedije, u kojem su mali akcionari pet puta dobili potvrdu na trgovinskom sudu da ta privatizacija nije legalno izvršena, ali neko iz policije ne dozvoljava izvršenje tih sudskih presuda. U nekim fabrikama radnici se izbacuju napolje oružjem. Prema tome, njima je sila potrebna ne samo za izvršenje obaveza prema inostranstvu, nego i za razne druge poslove koji se tiču ogromne korupcije i jedne prljave privatizacije. Ko će biti uhapšen, gde će biti dignuta optužnica – o tome odlučuje policija i bez te veze stranke možda ne mogu da zadovolje svoje finansijere. Dok se ne otkrije i ne stavi pod kontrolu ta veza između politike i biznisa sa jedne strane i politike i ministarstava sile sa druge strane, dok se tu ne naprave institucionalne prepreke, Srbija ne može da bude normalno i pristojno društvo i ne može da izgradi pravnu državu. Dok se to ne uradi, imaćemo partijsku ili policijsku državu, kako god.

Svetlana Lukić: Kako objašnjavate činjenicu da je Demokratska stranka sebe dovela u ovu poziciju?

Vesna Pešić: Oni su izgubili Zorana Đinđića, svog i našeg najboljeg čoveka. Živkovićeva vlada je podnela ostavku, a Koštunica je na izborima 2003. poručio Demokratskoj stranci da mora da se pročisti. Tako Čedomir Jovanović, koji je u to vreme bio potpredsednik stranke, nije mogao da se nađe na listi 2003, da ne bi prljao stranku. Borisu Tadiću kao da je imponovala Koštuničina politika treće Srbije, tvrdnja da je sve drugo konfliktno. Tadić je u stvari izbegavao sukobe, čak i onda kad se lično nije slagao sa Koštunicom, i to se zvalo kohabitacija. Ta strategija je bila zasnovana na pogrešnom ličnom uverenju Borisa Tadića da sukobi u društvu nisu normalna pojava. Oni su tri godine praktično ćutali. Boris Tadić je pokušao da negira činjenicu postojanja različitih vizija budućnosti Srbije. On mora da nauči da ulazi u sukobe, koji se razrešavaju institucionalno, jer DS i DSS jesu različite stranke. Ne mogu da zamislim Borisa Tadića koji odlazi kod Tome Nikolića i kaže mu - Tomo, mi smo dve najveće stranke, možemo da vladamo sledećih 20 godina, jer ćemo uvek dobiti izbore. Boris Tadić i Demokratska stranka to nikada ne bi uradili. Mislim da bi on iz ovoga morao da izvuče pouku, a ona glasi da biti lider ne znači sakrivati sukobe. Njegov prethodnik, Zoran Đinđić, neprekidno se nosio sa tim sukobima, jer su oni deo politike. Normalno je da imamo različite vizije. Pa evo, Francuska se podelila na dva dela i šta ćemo sad.

Borisu Tadiću moramo da kažemo još jednu stvar - sada više nisi u kohabitaciji, ti si sada ušao u koaliciju. Kako ćeš održavati koaliciju, kada se pokazalo, crno na belo, da si ti u realnom sukobu sa Demokratskom strankom Srbije i Vojislavom Koštunicom. Mislim da je on morao kao lider da izađe i kaže - građani, o tome se radi, on neće da prihvati smenu vlasti. On mora da obelodani te sukobe, a ne da ih gura pod tepih i da misli - ja gojim moju stranku, dobio sam skoro milion glasova. One dramatične noći u skupštini, ja sam očitala tu lekciju Demokratskoj stranci. Šta će sada da radi ovih milion ljudi koji su sa velikom nadom glasali za evropsku politiku koju reprezentuje Boris Tadić. Ježila sam se kada su izlazili Dušan Petrović i drugi i govorili - u redu, mi ćemo od danas biti opozicija u parlamentu. Sa milion glasova koje si dobio ti ćeš biti opozicija radikalima, pa jesi li ti to planirao, šta je bio tvoj plan? Mislim da Boris Tadić mora da pokaže mnogo više hrabrosti, da mora da odbaci ovu kompromisersku politiku, jer političari ne mogu samo da se žale na teške okolnosti, a Srbija jeste teška zemlja, nego moraju da kreiraju nove okolnosti. Pa kakav je to političar koji nema volju? Znači, on mora da izgradi sebe kao političara koji pronalazi metode kreiranja okolnosti, a ne da mu okolnosti kreira Koštunica.

Svetlana Lukić: Bila je ovo gospođa Vesna Pešić. Pre nego što nastavimo da pričamo o ovoj vladi, evo jedne male, lepe pauze. Ako ovih dana svratite u crkvene radnje, osim uobičajenog Nikolaja i uobičajenih svetog Save i Justina, videćete i pojačano štivo o Nikoli Tesli. Dveri srpske, dečica iz juniorskog sastava Srpske pravoslavne crkve, objavila su specijalni broj posvećen Tesli pod sveobuhvatnim naslovom: Bela golubica, porodično poreklo, rodoljublje i pogled na svet Nikole Tesle. Još su bolji podnaslovi: Teslina vera, Teslino rodoljublje, Teslin lepi srpski jezik, Treba da se ponosimo što smo Srbi, Tesla o guslama i tako dalje.

Evo i jednog citata: Tesla nije vanzemaljac, Tesla je nedoglediv bez konteksta Božije izabranosti i porodičnog porekla. On je kruna velike istorije srpskog naroda i plod istorijskog ukrštanja nekoliko najvećih porodica ličkih Srba, koji vode poreklo sa Kosova i Metohije. Ovaj specijalni broj Dveri srpskih finansirao je Radomir Naumov kao ministar za energetiku i rudarstvo. Radomir Naumov je, kao što znate, stari crkveni pojac i naš novi ministar vera. A kako i zašto je došlo do toga da u poslednjih godinu i po dana Nikola Tesla postane deo kulturnog nasleđa Srpske pravoslavne crkve, govori nam socijalni psiholog Jovan Byford. On živi i radi u Engleskoj, a poslednjih mesec dana je bio u Beogradu.

Jovan Byford: Sećanje na Nikolu Teslu crkva posmatra kao nešto što spada u njenu nadležnost. Ovaj stav zasniva se na pretpostavci da je Nikola Tesla bio pravoslavni hrišćanin par excellence. Episkop bački Irinej je u svojoj besedi prepoznao u Tesli, kako je rekao, pionira globalne civilizacije, ali je naglasio da se slavni pronalazač nikada nije odrekao svog narodnog i kulturnog identiteta i rekao da Tesla nikada nije zaboravio pravoslavnu hrišćansku veru, iako je priznao da ovaj o njoj gotovo da nije govorio. Teslinu izjavu da je njegov cilj dobročinstvo prema celom čovečanstvu, koja je lišena bilo kakve religiozne ili konkretno pravoslavne konotacije, vladika Irinej je protumačio kao otkriće Teslinog unutarnjeg vjeruju i kao izraz etike ljubavi, citiram - duboko ukorenjene u etosu jevanđelja, u hrišćanskom osećanju za neprikosnovenu vrednost i svetinju ljudskog bića i ljudskog roda. Na ovakvim manifestacijama je uobičajeno da se nečija vera u boga podrazumeva, a da se ističu njegove zasluge, što ljudske, što profesionalne. U Teslinom slučaju se njegove zasluge i kvaliteti uzimaju zdravo za gotovo, a insistira se na dokazivanju njegovog pripadništva pravoslavnoj hrišćanskoj zajednici.

Do nedavno, Teslin status istinskog pravoslavca, kako ga danas neretko nazivaju, i nije bio tako očigledan. Stav srpske crkve prema Tesli je do prošle godine bio, najblaže rečeno, složen. Obeležavanje 150-ogodišnjice njegovog rođenja i konstrukcija Nikole Tesle kao dela nasleđa pravoslavne crkve je zahtevalo određenu reinterpretaciju njegovog životopisa i opravoslavljenje njegovog lika i dela. To se vidi i u časopisu Dveri, gde se insistira na podrivanju postojećih, kako oni to kažu, bezbožničkih, komunističkih, jugoslovenskih verzija Teslinog života. I kao što ćemo videti, osnovna poenta ovog novog biografskog i u neku ruku hagiografskog narativa o Nikoli Tesli je da se promoviše stav da je on bio ne samo pravoslavac, nego da je zapravo nemoguće uopšte razumeti njegovu genijalnost van konteksta pravoslavlja i Tesline vere. Članci posvećeni Tesli su do 2006. bili relativno retki u crkvenoj štampi i postoji nekoliko razloga zbog kojih Srpska pravoslavna crkva na lik i delo Nikole Tesle nije gledala sa posebnom blagonaklonošću. Crkva je Teslu smatrala za grešnika zbog njegovog odricanja od porodičnog života. On je bio zakleti neženja, koji je svesno svoj privatni život žrtvovao za nauku. Do koje mere je ovo za crkvu bilo problematično, pokazuje i jedna freska koja se nalazi u Kraljevu, u Duhovnom centru vladika Nikolaj Velimirović. Ovaj centar je smešten u kući u kojoj je vladika Nikolaj živeo dok je bio vladika žički. Jedna od soba u ovoj kući je pretvorena u kapelu, odnosno njeni zidovi su oslikani freskama i jedna od tih fresaka nosi naziv Vladika Nikolaj vodi Srbe Gospodu na pokajanje. Na ovoj fresci vidi se vladika Nikolaj koji predvodi grupu znamenitih Srba, među kojima su prota Mateja, Mihailo Pupin, Karađorđe, neizbežni Draža Mihailović i drugi, a među njima je i Nikola Tesla. Međutim, dok su svi velikani okrenuti prema Gospodu, kojem ih privodi vladika Nikolaj, Tesla je jedini naslikan okrenut leđima. Po interpretaciji đakona Radoša Mladenovića, koji je direktor i osnivač ovog centra, ovo je učinjeno iz hrišćanskih razloga, jer kako on kaže - iako je Tesla bio veliki Srbin i svetski naučnik, on je bio grešnik, jer je počinio greh, kako oni to kažu, samokastracije.

Druga stvar koja je za srpsku crkvu predstavljala prepreku kada je reč o slavljenju Nikole Tesle bilo je to što su njegovi posmrtni ostaci kremirani neposredno nakon njegove smrti 1943. Prema zvaničnom učenju Srpske pravoslavne crkve, telo se smatra hramom duha svetoga, te se spaljivanje smatra neprihvatljivim posthumnim ritualom. I treći razlog je to što u Teslinim spisima postoje određeni momenti, posebno u smislu njegovog odnosa prema nauci, koje nije lako pomiriti sa bogoslovnom misli Srpske pravoslavne crkve. Niko od Teslinih biografa ne poriče da kod Tesle, pored racionalnosti koja dominira njegovim razmišljanjima, postoji izuzetno izražena sklonost ka misticizmu. Tesla je verovao u proviđenje, u postojanje Tvorca, u nekakvu višu silu, ali u smislu u kojem natprirodne pojave predstavljaju osnovne elemente svih religija, od najstarijih do new age. Ono što kod Tesle sasvim sigurno ne postoji je bilo kakva deklaracija vere u Isusa Hrista, u sveto trojstvo ili u vaskrsenje. On je zbog toga bio predmet interesovanja različitih vera i denominacija, od japanske Aum Shinrikyo sekte do Munove unifikacione crkve u Americi. Tesla je privlačio mistike širom sveta do te mere da je u okviru Srpske pravoslavne crkve njegov uticaj smatran potencijalno opasnim. Krajem 90-ih je sestrinstvo manastira Sveti Stefan u Lipovcu objavilo jedan tekst, u kojem je udruženje parapsihologa Nikola Tesla okvalifikovano kao okultistička i satanistička grupa, koja vreba neobrazovane ljude i, kako su rekli, delimično ucrkovljene vernike. Nikola Tesla je, dakle, zbog svog misticizma smatran potencijalnim izvorom sektašenja.

Poznato je da je Nikola Tesla verovao u vanzemaljce, odnosno da u vasioni postoje bića inteligentnija od čoveka. Meni lično nije poznat stav Srpske pravoslavne crkve prema ekstraterestrijalnim bićima. Pretpostavljam da to pitanje još uvek čeka podrobniju teološku obradu. Ono što im je ranije smetalo kod Tesle, predstavnici srpske crkve nisu samo potisnuli, već su Teslin konfesionalno neodređeni misticizam, njegov odnos prema porodici, kao i činjenicu da je kremiran pretvorili u argumente za tvrdnju da Tesla pripada njihovom duhovnom nasleđu. Ceo Teslin život se tumači kao život božijeg izabranika, tvrdi se da srž Tesline genijalnosti leži upravo u njegovom pravoslavlju i poreklu. U dva članka objavljena u Pravoslavlju navodi se da je Tesla bio čovek kojem je Bog poverio misiju na zemlji. U smislu njegovog statusa božijeg izabranika, on se poredi sa Isusom Hristom i što je možda još zanimljivije, sa Karađorđem. Tvrdi se da je neposredno pre Teslinog rođenja meteor preleteo nad Smiljanom i time označio rođenje čoveka koji će milijardama ljudi olakšati život. U ovim člancima u Pravoslavlju tvrdi se i da se Teslina moć vizuelizacije razvila kao posledica bogojavljanja. Tesla je dobio koleru, a izlečila ga je čudotvorna bogorodičina vodica iz manastira Hopovo, iznad kojeg je, kada je Teslin otac zahvatao vodu sa izvora, bljesnula munja i pojavila se bela golubica. Autor ovog teksta u Pravoslavlju, kako on to kaže - da ne bi bilo zabune, podseća da se isto dešavalo pri Hristovom krštenju, kada se otvorilo nebo i pojavio se Sveti Duh u obliku belog goluba i glas koji je rekao - ovo je sin moj milosni koji je po mojoj volji. Znači, sva genijalnost Teslina može se pripisati božijoj volji. Tvrdi se takođe da je Tesla do svojih najznačajnijih otkrića došao tek kada je počeo da čita Bibliju. Smatra se da nije slučajnost ni to što je Tesla svoje najznačajnije patente registrovao na Miholjdan, što je Edisona pobedio na dan Svetog Nikole i što mu je majka umrla na Veliku subotu, a on na Božić.

Kada se jednom prihvati pretpostavka da je Nikola Tesla pravoslavan, interpretaciji više nema kraja. Naravno, budući da se u Srpskoj pravoslavnoj crkvi teško razdvajaju pojmovi vere i nacije, Teslino pravoslavlje se vezuje i za njegovo srpsko poreklo. Recimo, prošle nedelje je u patrijaršiji održano jedno predavanje koje nije bilo posvećeno Tesli nego Nikolaju Velimiroviću i tamo je opet rečeno, onako uzgred, da nije slučajno što genijalni pojedinci potiču iz srpskog naroda, odnosno da je Tesla to što jeste zato što ima takav duhovni i nacionalni backgraund.

Što se tiče činjenice da je Tesla bio kremiran, neposredno pred parastos Nikoli Tesli u Sabornoj crkvi početkom 2006, Irinej Dobrivojević, koji je danas episkop australijsko-novozelandski, iz Amerike je Sinodu Srpske pravoslavne crkve uputio dokumentaciju, koja se sastojala od svedočenja savremenika Tesline smrti. Cilj ovih dokaza je bio da se pokaže kako Tesla nije bio kremiran po sopstvenoj volji, već da je to bila ujdurma njegovog nećaka, Save Kosanovića. Zanimljivo je da se posle toga za Teslu više nije tvrdilo da je bio kremiran, nego se češće koristi izraz da je bio spaljen. Glavni krivac za to je pomenuti Sava Kosanović, za kojega se tvrdi da je bio mason i komunista, koji je namerno spalio svog ujaka i time zaradio ambasadorsko mesto. Ideja o namernom spaljivanjju Tesle nije slučajna. Ona je opravdala održavanje parastosa u Sabornoj crkvi i naročito inicijativu da se Tesla sahrani na vračarskom platou. Vladika Amfilohije je u intervjuu objavljenom u Večernjim novostima izjavio da greh spaljivanja Tesle mora biti okajan tako što bi on ljudski bio sahranjen na Vračaru, na mestu na kojem je nasilno spaljen drugi veliki Srbin, Sveti Sava: Jedan prah i drugi prah zajedno, najveći duhovnik i najveći naučnik na istom mestu. Za svakog razumnog čoveka najprirodnija stvar.

Teslino odricanje od porodičnog života, njegov greh samokastracije je odjednom dobio novu i afirmativnu interpretaciju. Samokastracija se sada interpretira ne kao greh, nego kao asketizam, Teslino samosavladavanje i bezbračništvo. Uređivačima Srpskih dveri se učinilo da je to deo Teslinog monaškog podviga, kojeg čak ni sam nije bio svestan. Teslina averzija prema novcu se tumači kao hrišćanski zavet na siromaštvo. Znači, Tesla ne samo da je živeo monaškim životom, jer se posvetio svojoj misiji na zemlji, koja nije samo naučna nego je i misija jednog božijeg izabranika, nego se i odrekao novca, što je takođe deo monaškog zaveta. Kroz ovaj kontekst provlači se i motiv suprotnosti između Srbije i zapada. Zapadni naučnici, opsednuti svojim patentima i unovčavanju svoje genijalnosti, predstavljeni su kao oličenje jednog drugog sistema vrednosti, dok Nikoli Tesli, zato što je bio pravoslavac, novac ništa nije značio. On je radio samo za dobrobit čovečanstva, kao svaki pravi božiji čovek.

Promena načina na koji se u Srpskoj pravoslavnoj crkvi tumači Nikola Tesla može se videti i po jednoj anegdoti, koja se često prepričava u crkvenim publikacijama. Reč je o susretu vladike Nikolaja Velimirovića i Nikole Tesle. Još 2003, u vreme kada je Nikolaj kanonizovan, protođakon Ljuba Ranković iz valjevskog Glasa crkve je objavio jedan feljton u Večernjim novostima, u kojem je opisao susret ova dva srpska velikana. Kaže - Tesla uvede vladiku u svoju laboratoriju i jedan svoj izum stavi u pokret. Stotine točkića i zupčanika su se pokrenuli. Bože, imenjače, šta uradi to, kakva je to sila što pokreće tolike točkiće, upita zadivljeno Nikolaj. Imenjače, ti si školovan čovek, valjda znaš šta je to, odgovori Tesla. Šta je to, pravio se Nikolaj nevešt. Elektrika, imenjače. Kad si tako veliki stručnjak za elektriku, reci mi da li nauka može učiniti da se ona vidi golim okom. Nikada, odgovori Tesla, dok je sveta i veka. Pa što onda ljudi traže da vide Boga, sila postoji i kad se ne vidi, na to će Nikolaj. U Rankovićevom tekstu glavna ličnost je vladika Nikolaj, a Tesla je samo sporedna ličnost, koja jeste predstavljena kao slavni naučnik i svešteničko dete, ali mi iz teksta ne saznajemo ništa o njegovoj veri u boga. Tesla je tu samo personifikacija nauke. Svega tri godine nakon što je đakon Ljuba Ranković napisao svoj feljton, istu ovu anegdotu opisuje jedan drugi autor u članku objavljenom u Pravoslavlju, pa autor kaže - Vladika Nikolaj se susretao sa Teslom tokom Prvog svetskog rata i ostala je zapamćena priča o tome da je Nikolaj upitao Teslu - da li ste vi videli struju. Ne, odgovorio je Tesla, ali znam da postoji; to vam je kao sa Bogom, iako ga niko nije video, svi znamo da postoji. Razlika između ove dve verzije je očigledna. U novoj verziji nije Nikolaj taj koji izvodi zaključak o postojanju boga kroz paralelu sa elektricitetom, već to čini Tesla. Tesla po ovoj verziji kaže da on zna da bog postoji. Znači, više nemamo susret između pronalazača i duhovnika, već imamo razgovor između dva vernika, dva hrišćanina, koji obojica veruju u boga.

Tu nije reč o svesnoj manipulaciji, već o suptilnoj dinamici kolektivnog sećanja, koja uvek funkcionalizuje interpretaciju prošlosti. Ona uvek odražava određene potrebe, interese i prioritete sadašnjosti. Tesla i Nikolaj su u diskursu Srpske pravoslavne crkve postali neodvojivi, jer se smatraju ličnostima sa kojima Srbija može da izađe u svet. Njih dvojicu Srbija može da ponudi Evropi. Govori se o tome da je neophodno dokazati da Srbi nisu neki užasno zaostao balkanski narod, već da i oni mogu da izađu u svet sa nekim kvalitetima. Tako je najveći deo DVD-a o vladici Nikolaju, koji je izdala Srpska pravoslavna crkva, posvećen Nikolajevom boravku na zapadu. U tom smislu je interpretirana i Teslina biografija: pravoslavlje i Srbija Evropi mogu da ponude ono što su joj već dali u prošlosti. Zapad danas ne bi bio to što jeste da nije bilo Srbije, jer je ekonomski postao superioran u odnosu na ostale delove sveta zahvaljujući nečemu što mu je došlo iz Smiljana. To je variranje ideje da bi Turci došli do Pariza da nije bilo kosovskog boja i da je Evropa to što jeste zahvaljujući Srbiji. U tom smislu je u SPC došlo do odstupanja od otvoreno antievropskog diskursa.

Svetlana Lukić: Malo-malo, pa bacam pogled na onaj sabor Dveri i pitam se zašto se mi bavimo tim opskurnim organizacijama i njihovom štampom. Međutim - ups, to što oni govore ubrzo se nađe u školskim udžbenicima naše dece.

Jovan Byford: Kada čitam Dveri, ja ne smatram da čitam publikaciju neke opskurne organizacije. Na njihovom sajtu postoji nedeljna kolumna, koju redovno prenosi zvanično glasilo SPC, Pravoslavlje. Te kolumne prenosi i Nova srpska politička misao. Na poslednju godišnjicu Đinđićevog ubistva, nekoliko dana pre one sramne emisije na RTS-u, u kojoj se govorilo o tome kako je Đinđić ubijen zbog toga što je shvatio istinu o Kosovu, upravo na sajtu Dveri se pojavio članak koji je prvi artikulisao tu ideju. I onda je taj elaborat dugo visio na naslovnoj strani Nove srpske političke misli. To nije neka mala opskurna organizacija. To je podmladak Srpske pravoslavne crkve, koji je njen PR. Preko njih se može videti kakve su ambicije SPC u pogledu njene uloge u ovome društvu.

Čini mi se da u svoju interpretaciju ponašanja međunarodne zajednice prema Srbiji, nacionalistička, konzervativna opcija projektuje svoj odnos prema kosovskim Albancima. Oni misle da zapadnom svetu Srbi uopšte nisu važni, da su oni nešto inferiorno, nešto što postoji samo kao teritorija, kao izvor neke koristi, a da im ljudi koji tu žive zapravo uopšte nisu važni. Ta opsednutost srbofobijom, mržnjom prema Srbima odražava stav koji ovde postoji prema kosovskim Albancima. Oni smatraju da zapad ne poklanja dovoljno pažnje srpskom narodu na isti način na koji ovde kosovski Albanci uopšte nisu važni, već je važna samo teritorija koju oni naseljavaju, koja je duhovni prostor Srbije. Građani koji tamo žive uopšte nisu važni. Taj strah od predrasuda zapada prema nama je zapravo odraz predrasuda koje ovde postoje prema kosovskim Albancima.

U Engleskoj se jako malo govori o Srbiji i Kosovu. Ne sećam se kada sam poslednji put pročitao u novinama bilo šta što je vezano za Kosovo. Jedini kontekst u kojem se Kosovo pominje je odnos između zapada i Rusije. Kosovo kao problem je postalo potpuno nevažno i mislim da za to postoji samo jedno objašnjenje, a to je činjenica da je Kosovo nezavisno i da o tome više nema šta da se kaže. Jedino o čemu se još raspravlja je kako ubediti Ruse da je to tako. Da li će nas ovde ubediti ili ne, to im je potpuno svejedno, to je nevažno pitanje. Ovde kažu - svetske agencije su izvestile, što je tačno, ali ne kažu da to niko nije preneo, jer je to postalo periferna vest.

Gledao sam prenose iz skupštine i sa nestrpljenjem sam iščekivao jučerašnje zasedanje. Koštunica koristi prednosti svog odsustva iz javnosti. On se pojavljuje samo po slavama, ali tada niko ništa ne sme da ga pita i juče se ukazala jedinstvena prilika da ga neko prozove iz raznih razloga. I jesu ga prozivali, ali mislim da je izostalo to da neko spomene političku pozadinu ubistva. Ovo je bila jedinstvena prilika da vidimo njegovo lice dok mu se postavlja to pitanje. On bi verovatno buljio u jednu tačku levo ili desno od govornice, kao što je to činio tokom cele sednice, ali bilo bi dobro videti njegovo i Jočićevo lice dok neko ponavlja sve argumente za proširenu optužnicu protiv Đinđićevih ubica. Znači, da se pita o čemu je Jočić razgovarao sa Ulemekom na dan njegovog hapšenja, da se ponovi šta je Koštunica rekao u vreme pobune JSO, da se kaže šta je Koštunica pisao u pismu Aci Tomiću. Ima jako mnogo ljudi u Srbiji koji to nisu čuli, ali koji su sada gledali tu sednicu na javnom servisu i koji bi to čuli po prvi put. O tome bi verovatno govorio neki od poslanika LDP-a, pa mu ti gledaoci ne bi previše verovali. Ali tako manjina utiče na većinu, ubaci im neku bubu, neki argument, ideju o kojoj ljudi posle razmišljaju i postaju zainteresovani. Sve to se nije dogodilo, tako da je suđenje ubicama Đinđića ostalo doživljeno u širokoj javnosti kao pravni slučaj potpuno izdvojen od onoga što se dešava u skupštini, a ne suštinski povezano sa tim.

Svetlana Lukić: U dosadašnjem delu emisije slušali ste Vesnu Pešić i Jovana Byforda, a sada govori Teofil Pančić.

Teofil Pančić: Ja inače nemam taj trip, mislim, to je jedna vrsta cirkusa za koji si mogao da imaš živaca 1990, 1991, 1992, kada je to još bilo novo, ali posle toga stvarno više nisam mogao. Ma jok, bre, šta da vidim, da je Toma Nikolić šta, fašista, pa to već znamo. Recimo i da je to opstalo, ne mislim da bi to bila repriza devedesetih, pre svega zato što repriza u istoriji nema. Mislim da bi to više bila jedna ljigava i sluzava sramota. To bi bila neka karikatura devedesetih, neka farsa, opereta, jer tu više nema rata i nema baš preteranih izgleda da ga bude, nego to može da bude neko ubrzano truljenje sa pojačanim efektom smrada. Srbija je već niz godina unazad opasna samo za sebe, ona više nije opasna za svoje susede. Nisam bio sklon nekom dramljenju tih dana, nisam mislio da se nebo ruši na nas, da svet propada, nego je to više osećanje da te je sramota što se to dešava, što su ti ljudi tu gde jesu, što je sedam godina sfućkano na taj način da te budale sve bace niz rijeku. I ljudi s kojima sam se tih dana sretao delili su tu vrstu osećanja. Nije to bila strašna zabrinutost, koliko je bila nelagoda i osećanje nekog apsurda. Znaš ono, kao da te je neko obrukao bez tvog aktivnog doprinosa, nego je naprosto uradio nešto u tvoje ime i posle toga ti ostaje samo da bleneš, da se stidiš, a ne možeš ništa da uradiš. Ja sam to tako doživeo, više kao nesvesnu parodiju na devedesete nego kao njihovu reprizu.

Ako zamislimo da je ceo taj manevar zvani Tomislav Nikolić, tih četiri, pet dana ludila bila neka igra moći i živaca između Koštunice i Tadića, onda me to podseća na ono kada ludi klinci igraju ruski rulet sa kolima. Svako sedne u svoja kola i onda lete jedan na drugog, pa je pitanje ko će poslednji da skrene. E, Koštunica je seo u taj bolid i krenuo prema Tadiću i ide, i ide, i ide i sad ovaj vidi kako mu se ovaj približava i kako mu ne pada na pamet da skrene računajući ne na svoj nego na Tadićev razum i na to da će ovaj u poslednjem trenutku da se izmakne, što znači da će mu dati sve što ovaj zahteva i super, kao evo, svi smo živi. I on je to isterao do kraja, uz jednu ključnu razliku. Ova metafora je falična utoliko što taj klinac koji leti na drugoga zaista može da pogine, a Koštunica ništa lično nije rizikovao. On na ruski rulet nije stavio sebe nego ovu zemlju. Zamislimo da nije došlo do tog sporazuma, to bi značilo da zemlja ide u duboku izolaciju. Pa videlo se odmah, te nema ceremonijala podizanja zastave ispred Saveta Evrope, te nema potpisivanja sporazuma o readmisiji i lakšem viznom režimu. Znači, to su samo prvi simbolički koraci, ali da je to otišlo dalje, naravno da bi i diplomatski i politički koraci išli dalje.

On bi 'ladno dopustio da se sve to desi, samo da on ostane tehnički premijer ili kako se to već zove, da drži sve konce u svojim rukama računajući na to da će jednom opet biti novih izbora, nakon kojih će on opet biti nezaobilazni začin i moraće da bude po njegovom. Ako to nije politički makijavelizam u onom lošem smislu te reči, onda stvarno ne znam šta je. To je jedna vrsta političkog, vrednosnog i etičkog nihilizma, koji su često protivnici pripisivali Đinđiću. Ali Đinđić se nikada nije kockao sa sudbinom ove zemlje, u onom relativno kratkom vremenu u kojem je bio u poziciji da se kocka sa tim, on to nikada nije radio. Naprotiv, sve one osobine koje su pripisivane njemu, zapravo se vide kod Koštunice.

Svetlana Lukić: To je dosta zastrašujuće.

Teofil Pančić: Jok i nije, naravno da je jako zastrašujuće. To je jedini pravi problem sa tim Koštunicom - njegova priča nema dna. Radikali ne mogu nešto neprijatno da te iznenade, što na umu, to na drumu u svakom mogućem smislu, ali problem sa DSS-om, koji generiše i sama Koštuničina ličnost, je da, čim ih staviš na neko iskušenje, čim dođu do nekog ruba, čim im popuste živci, ti otkriješ o njima nešto novo, što nikako nisi voleo da saznaš. Znači, mi smo videli ljude koji su apsolutno spremni da urade bilo šta za dan, mesec, godinu ostanka na vlasti. To je zastrašujuće. Do sada smo ipak povlačili neku liniju razdvajanja, pa nisu to ipak radikali, pa nisu to ipak socijalisti, a onda vidiš kako oni to 'ladno urade. Ova naša analitičarska bratija stalno normalizuje, legalizuje radikale, prikazuje ih kao jednu najnormalniju, sistemsku, demokratsku političku snagu. Znači svejedno je, demokrate, radikali, socijalisti, sve je to isto. E, sada smo videli kako to izgleda, a videli smo i kako izgleda taj isti Toma Nikolić, koji je u roku od dva dana uspeo da nas obraduje i time da ćemo biti ruska gubernija i time da bismo mogli da fasujemo jedno lepo vanredno stanje. Čovek je za 48 sati uspeo da kaže i uradi neke stvari koje devedesetih nismo uspeli ni da čujemo. Ni devedesetih niko ovde nije rekao da Srbija treba da postane ruska gubernija. Ni onaj Milovan Bojić, koji nam je onomad pevao ruske romanse, to nije rekao.

Šta mi je najfascinantnije kada je u pitanju način na koji je ova vlada na kraju sastavljena, odnosno šta je ishod svega što smo radili u poslednja četiri meseca. Dobili smo vladu, znamo ko je premijer, ko su ministri i šta sad imamo? Koštunica na lokalnom i svedržavnom nivou radi na bezobrazluk i to ne treba potcenjiivati. Imali smo izbore 21. januara i da si 22. januara pitala bilo kojeg posmatrača političkih prilika u Srbiji da li je realno da Vojislav Koštunica posle ovih izbora bude premijer, čak i oni koji ga vole i obožavaju do imbecilnosti rekli bi - ma kakvi, nema šanse, pa čovek je treća stranka u Srbiji, druga stranka u koaliciji, kako da bude mandatar. Da si tada pitala - dobro, ali hajde da zamislimo da na neku foru on ipak bude mandatar, šta bi onda bilo realno. Pa bilo bi realno da u toj vladi bude maltene sam, da bude potpuno okružen ministrima iz drugih stranaka, pre svega iz DS-a. Umesto toga, nepuna četiri meseca kasnije, mi imamo vladu u kojoj je Vojislav Koštunica premijer, a njegov čovek, onaj isti koji je do sada bio ministar policije, ponovo je ministar policije u ovoj zemlji. Ja se slažem da to ne bi trebalo da bude tako, ali ministar policije je ovde najvažniji ministar, onda dolazi ministar finansija, pa tek onda svi ostali. Dva od tri ključna čoveka u vladi pripadaju partiji koja je gubitnik na izborima. Velja Ilić je sačuvao skoro neokrnjeno ministarstvo kapitalnih investicija, uzeli su mu samo telekomunikacije, ali ostavili su mu saobraćaj. To je fenomenalan uspeh.

Sa stanovišta političkog samoodržanja Koštunici treba čestitati. To što je on uradio malo ko bi bio u stanju da izboksuje za sebe, ali to je urađeno na čist bezobrazluk. A svi mi smo u celoj toj priči neka vrsta talaca, koje niko ništa ne pita. Nas su pitali 21. januara, mi smo na pitanje odgovorili. Kako smo odgovorili? Tako što je gotovo svaki treći glasač u zemlji glasao ili za DS ili za LDP ili za stranke manjina. Ali mi sada dobijamo vladu koja nije ni radikalska, što bi nažalost imalo logike, je li tako, niti je demokratska nego je ta neka narodnjačka međuvarijanta, koja je realno totalni gubitnik ovih izbora. Ko je tu lud? I ko će nas da natera na sledeće izbore sa takvim iskustvom? Ja se uvek zalažem za izlazak na izbore, mrzim te bojkotaške priče, one su mi infantilne, ali zaista nas izazivaju na apstinenciju. Šta ti da kažeš ako si jasno dao svoj glas i pokazalo se da taj glas ima realnu težinu, ali to na kraju nije proizvelo jedini logičan efekat. Od 21. januara mi imamo jednu permanentnu dekadenciju. Krenulo se od - Đelić premijer ili novi izbori. Mesec dana potom, to odjednom nema veze, ne mora Đelić da bude premijer, hajde neka bude Koštunica, ali zato će Šutanovac biti ministar policije ili nebo pada na nas i idemo na nove izbore. Pa je to trajalo nedelju-dve, pa - dobro, može i Jočić, hajde neka ostane Jočić, ali BIA ima da bude naša. Pa se ispostavilo da ne mora ni BIA, hajde, naći ćemo neku vanstranačku ličnost, koja će verovatno biti vanstranačka koliko je vanstranački Bulatović. Neko je dobro predložio - pa može i on da ostane, on nije član DSS-a.

Svetlana Lukić: To nije zezanje, u Politici je rečeno da postoji velika šansa da to bude Bulatović. Tadić je na to rekao - ja se nadam da to neće biti on. On se nada da to neće biti Bulatović.

Teofil Pančić: On se nada, pa to je sjajno, predsednik države se nada, i predsednik Demokratske stranke, glavne stranke u vladi se nada, pa to je zaista zanimljivo.

Dakle, mi imamo čoveka koji je do juče bio ministar rudarstva i energetike, a od danas u sedam izjutra je ministar vera. Tih transformacija, mixing grandmothers and frogs, pa toga nigde nema. Šta njega preporučuje da bude ministar vera, čoveka koji se bavio energetikom i rudama - to što peva u crkvenom horu. To je potpuno sjajno, po toj logici bi ministar kulture mogao da bude neko ko u slobodno vreme peva u kupatilu ili ide u bioskop, što da ne. Kada pogledaš kadrove Demokratske stranke Srbije u novoformiranoj vladi, to su isti ljudi koji su i do sada bili u vladi, samo što osim Jočića niko od njih nema svoj stari resor. Oni su promenili resore i to u potpuno uvrnutom pravcu. Ovo sa Naumovim je svetski kuriozitet.

Svetlana Lukić: Kakve su posledice činjenice da je Demokratska stranka to dozvolila?

Teofil Pančić: O posledicama možemo samo da nagađamo. Oni uvek mogu da se vade na to da bi bilo gore da vlada nije formirana. To je možda tačno, ne mogu da dokažem da nije, ali mislim da je i ovo dovoljno strašno. Ako na kraju Demokratska stranka uspe da na kvarnjaka, tako da kažem, napravi od ove vlade svoju vladu, u tom smislu da zaista urade ono što treba da urade, ja ću reći Tadiću - svaka čast. Ali moram priznati da sam strašno skeptičan prema ideji da to može da se izvede. Ako se ovo sa Kosovom bude ubrzano nastavilo u istom pravcu, ta vlada može naprosto da se raspadne na tom pitanju. Još gore, možemo da dođemo u situaciju da se vlada ne raspadne na tom pitanju, jer ona može da se ne raspadne samo tako što će svi da usvoje Koštuničinu doktrinu, a Koštuničina doktrina je - mi teramo po svome, ne zanima nas svet, baš nas briga, ako treba da padnemo u izolaciju, ima da padnemo u izolaciju. Strašno je veliki ulog u igri, a ja nisam u stanju da vidim da Tadić i ekipa oko njega zaista imaju neku strategiju koja će na kraju silno da trijumfuje i da istera svoje. Oni su isuviše lako popustili na ključnom pitanju, a to je pitanje mandatara. Hajde da vidimo šta će da bude s Mladićem. Sada imamo Tadića na čelu tog saveta za nacionalnu bezbednost, pa dobro, ali Jočić je i dalje ministar. Bulatović je do daljnjeg šef BIA, pa šta, hoće li Tadić da ide sa Šutanovcem i sa Srđanom Šaperom da traži ovog po hotelima ili po šumama, svejedno. Pa neće.

Pre svega, ne razumem ko je Vuk Jeremić, to mi je velika misterija, ko je taj čovek. Pre neki dan sam čuo i uopšte se nisam iznenadio da je bio član Socijalističke partije Srbije. Nekako mi čovek ide uz to. I on mi se sada preporučuje za ministra spoljnih poslova. Mislim da ćemo zažaliti za Vukom Draškovićem. To je mogao da bude i Leon Kojen, bez obzira što se njih dvojica kao ne vole, ali ja ne vidim bitnu razliku. Možda ona postoji, ali je jako sakrivena. Svi oni pričaju istu priču, duvaju u istu tikvu, Kojen, Samardžić, Vuk Jeremić, na kraju krajeva i Tadić, Koštunica i to je veliki problem. Ako ti nemaš nikakvu stratešku viziju uzemljenja Srbije unutar evropskog kontinenta i čuvenih evroatlantskih integracija, ako nemaš nikakvu viziju koja je zaista fundamentalno drugačija od DSS-ove, onda je bolje da Vladeta Janković bude ministar inostranih poslova. Bar da imamo čoveka koji je original, a ne falsifikat.

Svetlana Lukić: Kako zamišljaš narednih par meseci?

Teofil Pančić: Uuu, uopšte ništa ne zamišljam do leta, a kamo li od leta. Život u Srbiji te navikne na to da računaš u najboljem slučaju na nedelje, ako si optimista, ali u principu je pametnije da računaš na dane. A meseci ne postoje. Tako da mogu samo da nagađam, ali u tome što nagađam ne vidim ništa lepo i dobro, jer ta agenda ide svojim tokom. Dolazi na naplatu kosovski račun i više nije ključno pitanje šta će biti sa Kosovom, nego šta će biti sa Srbijom, kako će Srbija preživeti razrešenje kosovskog pitanja. A to pak zavisi od političke elite u zemlji, a ta politička elita se gotovo bez izuzetka ponaša krajnje neodgovorno prema tom pitanju. Umesto da se stvari nekako smiruju, stabilizuju, da se javno saberu dva i dva, da se ljudima objašnjavaju elementarne činjenice, stalno se nešto podjaruje. Taj javni diskurs o Kosovu se dodatno emocionalizuje na jedan krajnje destruktivan način. Zato se stalno bojim neke vrste manje-više otvorene autoritarne vladavine i neke vrste diktature ili poludiktature koja bi za opravdanje našla - jao, gubimo Kosovo, moramo da se zbijemo, ne sme niko da kaže ništa protiv, ne sme biti disonantnih tonova i tako dalje. Neki ljudi mi kažu da sam paranoičan. E, prvo što je Tomislav Nikolić rekao sa pozicije predsednika skupštine bilo je cinculiranje sa vanrednim stanjem. Posle je tvrdio kako je on samo govorio o ustavnim mogućnostima. Pa ne govori se o ustavnim mogućnostima tek tako, mislim, imaš razlog zašto to govoriš, nisi ti privatno lice uostalom, ti si predsednik skupštine Srbije. Znači, to je veoma realna opcija i bojim se da će tokom leta ili kada to već bude, na kosovskom pitanju ova vlada da se pocepa i da padne. Onda idemo na nove izbore, ali u jednoj potpuno nezdravoj, nenormalnoj atmosferi. Ili će se stvoriti neki novi blok, ovaj čiju smo generalnu probu videli prošle nedelje, koji bi onda zaveo proglašeno ili neproglašeno vanredno stanje. To bi bilo ono - ko je vera, ko je nevera, jer na taj epski, mitski način se ovde percipira politika i takozvano nacionalno pitanje. Znači, bojim se jednog ogromnog talasa autodestrukcije koji može da zahvati ovu zemlju, a za šta prevashodno moraš da kriviš političku elitu i njene savezničke elite, medijsku i akademsku, koje podgrevaju potpuno nerealne nade i najnezdravije moguće emocije u vezi sa kosovskim pitanjem.

Pogledaj osnivanje garde cara Lazara i ostala čudesa. Taj čovek dođe i kaže za novine - ja imenom i prezimenom, taj i taj, osnivam paravojnu formaciju. Pa znaš šta, taj čovek momentalno ima da popije zatvor. Umesto toga, on je javna ličnost, jebote, odjednom je on javna ličnost, on se pita za mišljenje u javnim stvarima. Onda dođe tamo, okupi svoje istomišljenike, pa deo njih pohapse zbog majica JSO. Pa čekaj, ako su im najveći greh majice, to jeste odvratno, ali to nije krivično delo. Ako im je to najveći greh, onda nije trebalo ni da ih hapse. Polako klizimo u stanje koje nam je strašno dobro poznato iz 1991, kada je svaka baraba i zamlata sebe mogla da proglasi za patriotu i da automatski postane neka vrsta aristokratije u ovoj zemlji.

Svetlana Lukić: Samo su sada oni osvetnici.

Teofil Pančić: Naravno. 1991. je postojao taj polet - Jeremija, pali topa i neće ni da se zaustavlja pre Soče, to je otprilike bila varijanta. Sada je varijanta potpuno luzerska, destruktivna i u fazonu - jebaćemo majku kome stignemo.

Svetlana Lukić: Oni su možda smešni u kontekstu oslobađanja Kosova...

Teofil Pančić: ...ali ni u kojem drugom, naravno.

Svetlana Lukić: Niko više ništa ne krije. Gledala sam malo skupštinu, oni ne kriju koliko se mrze, ne kriju dokle su spremni da idu, više niko ništa ne krije, to je toliko bahato da te hvata panika dok slušaš te rasprave. A nemoguće je da ne znaju koje stvari ne bi smeli da izgovore.

Teofil Pančić: Svi kriterijumi su pali, a osim što su oni pali, predstave o tome kako izgleda poredak koji nije komunistički ovde su potpuno nakaradne. Upravo je u Peščaniku o tome govorio, i to više puta Desimir Tošić, da su pre rata vladari primali patrijarhe u audijenciju. Sada je obrnuto, sada patrijarh prima predsednika države ili predsednika vlade, što znači da je patrijarh iznad civilnih vlasti u ovoj zemlji. To je potpuno nenormalno stanje, ali niko se protiv toga ne buni.Ti da pitaš obične građane je li to normalno i šta misle, da li je tako bilo pre komunizma, mislim da bi ti svi rekli - da, pa normalno, kako drugačije, jer oni ne znaju da to nije normalno. Oni ne znaju da su savremena društva, koja nikada nisu bila u komunizmu, neuporedivo sekularnija od istočnoevropskih, od balkanskih, od Srbije. Ljudi su prihvatili tu priču - više nismo u komunizmu i normalno je da crkva vodi glavnu reč u svemu u čemu želi da vodi glavnu reč. Pa ne, nije normalno i to nema nikakve veze s komunizmom.

Svetlana Lukić: S jedne strane imaš ljude koji nemaju sećanje na demokratski poredak, jer on praktično nikada nije ni postojao, a s druge strane imaš izolaciju od spoljnog sveta. Onda možeš da izmišljaš šta god ti padne na pamet. I vrlo često nam kažu - tako je to u svetu.

Teofil Pančić: Jeste, i onda to sluša neko ko pod A - nikad nigde nije bio, pod B - ne govori nijedan svetski jezik. On to primi kao gotovu istinu i eto ti objašnjenja kako je moguće da toliko glasova dobijaju oni koji na taj način rezonuju.

Svetlana Lukić: Da li primećuješ kod sebe da ti je ponekad potreban dodatni napor, u smislu - na ovo bih morao da se iznerviram, na ovo bih morala nekako da reagujem? Nemaš više iz čega, to je već viđeno sto puta. A opet je zastrašujuće zato što svašta može da se dogodi, a ti više nemaš iz čega da reaguješ.

Teofil Pančić: Ovo mnogo dugo traje, mnogo dugo traje, mnogo čega smo se nagledali i šta više može da te izbaci iz koloseka? To jeste opasno, zato što te na neki način umrtvljuje i razvija pogrešnu vrstu tolerancije u tebi, podstiče neku vrstu oguglalosti, ali ja ne mogu da se botim protiv toga. Ne mogu večito da se vrtim oko istih stvari, nemam više živaca da se iznerviram zbog toga što će Jočić Dragan opet da bude ministar policije ili što su se onako nalupetarali u skupštini. Pokušavam istovremeno da sve te informacije obradim u glavi, ali i da stvorim neka antitela, da mogu normalno da živim. Više ništa ne primam kao da je od egzistencijalne važnosti, jer nemam više snage za to, ne mogu 2007. ponovo da prolazim kroz to, ne mogu. Zanima me šta bi bilo da je ostala varijanta sa Nikolićem, pa da su krenuli u sva ta ludila, koja će možda i onako da krenu, da li bih se onda uzbudio. Sve što tako dugo traje izaziva jednu vrstu zasićenja i moraš zaista da se potrudiš da samoga sebe da nateraš na reakciju. Kao kada neko uči, a mnogo mu se spava, pa onda kuva kafu, pa izlazi na terasu, pa se pljuska hladnom vodom, pa šta sve ne radi, ali duša mu spava, a ne sme, mora da sprema ispit i tako dalje. Tako i mi, moramo da se nateramo da shvatimo da je ovo ozbiljno, bez obzira što smo sve to već videli. Ovo nije video igrica, ovo i dalje jeste naš jedini život.

Svetlana Lukić: Jedan naš sagovornik je to opisao kao stanje slično beloj smrti, kada prestane da ti bude hladno i kada kažeš - samo malo da dremnem.

Teofil Pančić: Sve više ljudi ponovo primenjuje razne taktike eskapizma, ponovo se pasivizuju, kažu - ne zanima me, isključujem, ne gledam, ne čitam, živim neki paralelni život. Ako je to početkom devedesetih bio produkt straha i šoka, onda je sada takvo ponašanje produkt zasićenja i gađenja, potpunog gađenja, a istovremene nemoći da nešto uradiš. To je taj veliki problem sa ovom i ovakvom vladom. Kao da je taj 21. januar bio poslednji momenat kada su ljudi masovno izašli na izbore i mislili da su ipak oposlili neki posao, da sada logično iz toga sledi određena vlada sa određenom strukturom, koja će sprovoditi određenu politiku, koja će imati nedvosmisleni diskontinuitet sa politikom dosadašnje vlade. E, kada ti umesto toga dobiješ vladu koja je 80 odsto vlada kontinuiteta, onda mnogi ljudi kažu - u redu, ja sam uradio šta sam mogao, hajde zdravo, sad ću da se bavim nečim drugim, gledaću filmove sa DVD-a i tražiću neki posao u Luksemburgu. To je logična posledica i to je nešto nad čime treba da se zamisli onaj deo političke elite koji mi obično zovemo demokratskim.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Teofil Pančić. Teofilu je upravo izašla iz štampe knjiga kolumni iz novosadskog Dnevnika, Karma koma. Izdavač je Biblioteka XX vek, koju već 30 godina uređuje antropolog Ivan Čolović. Posle duže pauze, u Peščaniku slušate Vesti Ivana Čolovića.

Ivan Čolović: Zamislite da na nekom TV kvizu dobijete zadatak da pročitate tri misli i da pogodite koja je od njih misao Matije Bećkovića, a misli na primer budu ove: Prva - Oni koji su ostvarili svoje snove nemaju šta sanjati. Druga - Šalter je najstravičniji izum civilizacije. Treća - Kosovo je najskuplja srpska reč. Verujem, ma skoro sam siguran da biste, ako ste iole politički pismeni, bez oklevanja Bećkoviću pripisali ovu treću misao, ovu o Kosovu. I pogrešili biste, ne zato što to nije Bećkovićevo, naravno da jeste, njegovo je to, ali njegove su i ostale dve mudrosti, i ona o ostvarenim snovima, kao i ona o šalteru kao jezivoj tekovini civilizacije. Publika u Srbiji Matiju Bećkovića pamti kao autora raznih političkih gnoma, krilatica i slogana, naročito onih koje je posvetio Kosovu i ostalim takozvanim srpskim svetinjama. On uživa glas i kao dobar govornik na komemoracijama i sahranama pisaca i drugih poznatih ličnosti. Uopšte, istakao se u svim vrstama govora o porazu i smrti iza kojih dolaze pobeda i vaskrs. Manje je poznato da on rado govori i o drugim temama. Rekao je on svoju i na primer o vodi, vremenu, gradu, o gubitku, društvu, đavolu, ženi, mozgu, putovanju, prolaznosti, smaku sveta, stidu, suncu, suzi, džadi, špijunu i o mnogim drugim stvarima. Ne bih ni ja to znao da se nedavno nije pojavio zbornik Bećkovićevih Misli sa registrom i azbučnikom imena i pojmova, knjiga koju je uredio Dragan Lakićević, inače glavni urednik Srpske književne zadruge, a objavila izdavačka kuća iz Beograda, Feniks libris.

Lakićević je napisao i pogovor za ovu knjigu. Kaže da je ranije priredio nekoliko sličnih zbornika s mislima velikih pisaca ili velikih dela, kao što su Sveto pismo, Homer, Šekspir, Dostojevski i Gete, i da sada toj seriji knjiga priključuje Bećkovićeve Misli, odnosno, kako se izrazio - izbor misli jednog srpskog živog klasika. Jer zaista, ako čovek razmišlja patriotski kao Lakićević, upitaće se zašto samo stranci i zašto samo mrtvi klasici, šta fali našem srpskom, nećemo ga valjda eliminisati samo zato što je živ. Evo knjige, pa prosudite sami. I Lakićević nam nudi knjigu, koja treba da pokaže da misli njegovog zemljaka mogu ravnopravno da stanu uz mudrosti drugih velikana, da im je mesto uz misli velikih pesnika Homera, Šekspira i ostalih, pa čak i uz reči samog Gospoda Boga, autora kome se obično pripisuje Sveto pismo. Dakle, ako vam ustreba neka velika misao, na primer za pisanje maturskog rada, ljubavnog pisma, članka za Među nama, nekrologa ili političkog govora, sada na raspolaganju, pored raznih riznica mudrosti stranih velikana, imate i velike misli jednog našeg, domaćeg mislioca.

Dovoljno je da u knjizi Bećkovićevih Misli pogledate registar i da potražite nešto o temi o kojoj pišete. Na primer, ako vam zafali nešto lepo kazano o slobodi, zgodno će vam poslužiti misao našeg velikana koja glasi - Sloboda je vekovima bila neostvaren san. Ako vam, pak, treba nešto o progresu i tu vam on može pomoći, jer je rekao - Niko nije progresivan jednom zauvek. Hoćete nešto o sreći? Ima i o tome - Sreća je biti manje nesrećan od drugih. Ima i o kulturi - Kultura je tolerancija i razumevanje. I o emocijama - Emocije su naše najdublje misli. I jedna veoma poučna o ambicijama - Niko nije ostvario sve što je hteo i zamislio, a što je najgore, što su snage manje, ambicije su veće. A sigurno je da će nekome dobro doći i ova - Sve što živi i veruje u svoju svrhu. Ima jedna izuzetno zgodna za pismeni iz poznavanja prirode - Sunce je jedini živi svedok svih vremena. Mene je, a ja sam neka vrsta etnologa, posebno obradovala ova o narodu - Narod je znatno duže živeo od ljudi.

Dakle, u Bećkovićevim mislima svako će naći nešto za sebe. Ipak, i ovde će najviše zgodnih stvari pronaći pisci patriotskih sastava, političari, novinari ili ratni zločinci, atentatori i druge ubice, koji pisanjem rodoljubive literature prekraćuju vreme u zatvoru i sebe prikazuju kao fine ljude od pera. Mnogi od njih, i pre pojave ovog zbornika, rado su citirali i parafrazirali rodoljubive sentence ovog mislioca, kao što je ona o Srbima u Hrvatskoj kao ostatku zaklanog naroda ili ona o Kosovu kao imenu naše nebeske otadžbine i polutaru srpske planete. Ili ona o grobu kao najvećoj svetinji i najstarijoj crkvi srpskog naroda, pa i ona o hramu svetog Save za koji je Bećković rekao da je veći od nas i dublji od naše pameti. To, dakle, slušamo već skoro 20 godina u mnogobrojnim varijantama i verzijama.

Sto puta su te mudrosti prežvakavane i reciklirane u medijima, u crkvi, uz gusle, a melju se i krčme i dalje. Ali ovaj zbornik Bećkovićevih Misli sadrži i neke njegove manje poznate političke maksime, a koje su danas aktuelne bar koliko i one poznate. Na primer, kad je pre neki dan Šešeljev zamenik Tomislav Nikolić obraćajući se poslanicima Narodne skupštine Srbije rekao da žali što Srbija nije ruska provincija i da se nada da ona nikad neće biti evropska kolonija, to su mnogi primili kao Šešelju, Nikoliću i drugim radikalima svojstveno zastranjivanje. Međutim, čitalac ove knjige u tome će prepoznati varijaciju nekih Bećkovićevih misli o Rusiji i Srbiji. Nema među tim mislima eksplicitno formulisane ideje da Srbija treba da se pripoji Rusiji, toga nema, ali tu je idejna osnova za taj, što bi se reklo, projekat. Ona je u navodnom dubokom jedinstvu ruske i srpske duše, o kome govore neke Bećkovićeve maksime objavljene u ovoj knjizi. Evo jedne od njih - Konačni sporazum svih evropskih nesporazuma rešiće se silom bratstva u ruskoj duši. U to je verovao Dostojevski, to je ponavljao otac Justin, a ja ne mogu da verujem da nije uvek kada je napisao Rusi pomislio Srbi. Kad čujete ovo, to jest da je srpska duša neka vrsta varijeteta ruske i kada vam to kaže živi klasik srpske književnosti, onaj čija knjiga Misli danas ponosno stoji uz Homera i Šekspira, da li ćete i dalje misliti da je žal za tim što Srbija nije deo ruskog carstva samo uvrnuta retorika srpskih radikala? Uvrnuta jeste, ali uvrnuli su je bolji retori od Nikolića. U naše vreme to možda s najviše uspeha radi slatkorečivi autor ovih Misli. Od njegove misli o jedinstvu srpske i ruske duše do Nikolićeve o jedinstvu dve države samo je jedan logičan korak - čija duša, njegova i teritorija.

Retki su veliki pisci kojima su za života objavljene njihove izabrane Misli. Da li to znači da je malo ko od njih već u očima savremenika bio nesumnjivi gigant uma, pa tako zaslužio čast koja se po pravilu ukazuje mrtvima, onima čiju je vrednost potvrdio sud istorije? Pa, mislim da to ne znači, nije to razlog što su autori iz čijih su dela izvađeni citati i tako sastavljene razne riznice velikih misli, po pravilu ljudi sa solidnim stažom na onome svetu. Pre će biti da se dobri pisci dok mogu, a to znači dok su živi, trude da na svaki način zaštite svoje delo od sakupljača i preprodavaca takozvanih bisera i dragulja mudrosti. Dobri pisci znaju da zbirke tih bisera i dragulja spadaju u nižerazrednu, pučku, trivijalnu literaturu, čiji su proizvodi namenjeni neobrazovanoj publici, koja prihvata primamljivo obećanje da će na jednom mestu, u jednoj knjizi, a po umerenoj ceni, dobiti sažetu mudrost sveta. Nasuprot tome, pisci koji veruju da njihovo delo dobija kad se pretoči u izabrane misli pokazuju da se u trivijalnoj književnosti osećaju kao kod kuće. Ova knjiga svedoči da je Matija Bećković jedan od njih. Njegove misli približavaju nas odgovoru na pitanje - ko je danas pučki, trivijalni pisac u Srbiji? To je onaj koji uživa što njegovi ukoričeni biseri mudrosti stoje na polici uz Homerove, Šekspirove i Geteove, veruje da se tako uzdigao do njih. Ne zna da se u njihovom društvu našao samo zato što su ova trojica, jer nije imao ko da ih zaštiti, na pravdi boga spušteni do njega.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, slušali ste Vesnu Pešić, Jovana Byforda, Teofila Pančića i Ivana Čolovića. Vama se obe Svetlane zahvaljuju što ste slušali današnji Peščanik.