Kad smo hodali prema van sijevala sam očima pogledavajući Rachel i Ivy. Ja sam razbila prozor, ali nisam namjeravala to priznati, pa makar me mučili do smrti. Ionako smo već imali kaznu. Čemu ih spašavati kad se mrzimo??? Točno se sjećam što se dogodilo. Rawenclavi (mi) smo imali Napitke sa Slytherinima. Ivy i ja smo se opet gađale urocima kad je moj urok omamljivanja pogodio prozor. Nisam ni skužila, a već sam bila kod društvene. Bila sam pospana, pa sam otišla spavati...
............................................................
Probudila me moja best frendica Anna opet psujući. Peevs se samo nje istinski bojao od živih (uz Krvavog Baruna, ali on je mrtav).
"Peeves!!! Bježi odavde dok ja tebe nisam počela gađati balonima!!!!"
Peeves je pobjegao brzinom vjetra kad je skužio da je ovo naša spavaonica. Krenula sam na Preobrazbu. Imali smo novog profesora,al samo na zamjeni, zove se Mathias Johnson. Tip je fakat dobar profesor. Animagus je (ko i McGonagallica) pa nam je znao dobro objasnit gradivo. Pretvara se u buldoga. Anni je strgo novu torbu zajedno s knjigom iz Čarolija. Nakon još 2 sata Napitaka, bio je ručak. Ja nisam htjela jesti. Nisam bila gladna. Otišla sam u spavaonicu. Legla sam i razmišljala. Razmišljala o Voldemortu. Toliki ga se boje. Toliki su patili zbog njega. Ja nisam. Ne bojim ga se. Ja zapravo ni ne znam što sam. Ne znam jesam li dobra osoba ili loša osoba. Uživam u mučenju drugih, a kad netko učini mojim frendovima nešto nažao (ili nedo Bog meni) odmah sam ljuta ko ris. Odlučila sam. Postat ću smrtonoša. Pa nek me voda nosi. Bila bi mi čast nekog ubiti za Voldemorta. Samo trebam čekati pravi trenutak kada smrtonoše i Voldemort budu u Zabranjenoj šumi. Samo treba čekati taj trenutak kada ću se predati silama zla, ali odmah se javio glasić u glavi: "Ne, ti to ne smiješ, ti nisi zla!!" Onda drugi glas:"Je, ona je najzlija osoba svih vremena *pakostan smijeh*!!!"
Tako su se glasići svađali. Ja sam ležala i slušala ih. Onaj dobri glasić me poticao i taman kad pomislim: "Gotovo je, neću bit smtonoša, dobra sam", odmah se javi zloban glas i odvrati me od tog mišljenja. Nisam ni sama znala što želim. Ubrzo sam krenula na preostale satove: Čarolije. Joj... Nisam napisala zadaću... Reći ću da sam imala hunjavicu, to kod Flitwicka uvijek pali... Onda Travarstvo... Samo trebam ubrat onu trubeću narcisu, ili kako već... I svi ostali satovi su prošli brzo. Već je bila noć. Stiglo je neko pismo. Greškom ili srećom. Bilo je namijenjeno Rachel. Pročitala sam: