Prije nekih godinu dana moja kćer tinejđerica predložila mi je da me upozna s pojmom BLOG.hr. Jedva da sam je slušala, vjerojatno sam nastavila usisavati, trpati suđe u perilicu, kupiti robu sa sušila ili neki slični Sizifov posao. Čak mi je predložila da čitam njen blog. U startu sam je odbila, to mi je bilo kao da joj čitam dnevnik ili pisma (kao da to još netko piše), a da pravo kažem, nije mi sedalo čitati pubertetsko brbljanje o smislu života i sl. - dosta mi je bilo i mog puberteta (uopće ne osjećam nostalgiju ua tim vremenima, sasvim mi je dobro kao odrasloj "ozbiljnoj" osobi, iako me neki smatraju djetinjastom). A onda, vidi čuda, moja frendica koja je poodrasla kao i ja, ali ima puno više sluha za svoju kćer u pubertetu, a valjda tako i za sve ostale "mlade", objavi da je počela pisati blog. E, onda mi je proradila znatiželja. Počela sam pratiti prvo njen blog, pa sam počela viriti u postove njenih komentatora, malo po malo sam se "zakačila". Prateći neke postove dolazilo mi je da se uključim, da i ja kažem što mislim o nekoj temi, skoro sam počela pričati s monitorom...
Budući da kao i svi pošteni i radišni Hrvati, da ne kažem Dalmatinci imam ponešto prazog hoda na radnom mjestu, zašto ne bih i ja sebi priuštila koju čik-pauzu. Učinim to doduše ponekad i uživo uz cigaretu i kavu u kafiću kod nekoga ili kod mene, ali treba pratiti suvremene tijekove... Pa nisam valjda bez veze prošla ECDL-tečej na račun firme.
Bavim se najomiljenijim hrvatskim nacionalnim sportom: komentiranjem politike uprazno. Nisam izbirljiva -zanima me sve od lokalne "samouprave" do Markovog trga, ponekad i od New Yorka do Bruxellesa i sl. Nije mi strana ni kućna politika: bračne dužnosti (ne one), muško-ženski odnosi, ženska prava (pretpostavljate što sam po spolu), borba za prava ugroženih roditelja, i sl.
Isteklo mi jeradno vrijeme (prije pola sata) pa idem kući. Drugi put ću nešto konkretno.
Ovo je ustvari pozdravni post za moju frendicu-blogericu.
Post je objavljen 25.05.2007. u 15:07 sati.