Znam da sam grozna, ali ja tu ženu jednostavno ne mogu prožvakati.
Zbilja ne lažem kad kažem da je samnom lako. Ako me ićemu mama naučila to je onda da imam strpljenja i razumijevanja prema drugima, prag moje tolerancije prilično je visoko, nevjerovatno visoko, al toj ženi uspijeva preskočiti ga. I preskače ga sad već prilično često.
Već sam tamo negdje (tu) pisala o njoj, o tome kako je mene, staru kozu, učila vešati veš. To je bilo u vrijeme kad sam im se friško doselila, tada sam mislila da su te njene lekcije čist dobronamjerne, da se lakše snađem u novoj sredini, da mi pokaže da mogu računati na nju, al to je preraslo u najobičnije soljenje pameti, a to ne podnosim.
Nije da mislim da sam najpametnija na svijetu, često meni fali i dobra kila soli, al neki mi savijeti ipak ne trebaju. A da ne pričam o tom kako mrzim lažnu brigu.
Nepodnošljivom mi je postala posebno nakon što sam rodila.
Zadnji dan u rodilištu dobila sam, mislim da se tako zove, zastoj mlijeka. Sestra me taj dan toliko izmrcvarila gnječeći mi cice i bradavice, sva sam se preznojila i sama sam sebi smrdila na kilometre (a sebi nikad prije nisam smrdila!). Kako je micek već dobio otpusnicu i od ranog jutra bio samnom u sobi dok po nas ne dođe tata, nisam imala priliku otuširati se i jedva sam čekala doći doma.
Tada još nismo imali svoju kupaonicu, a ona se svoju nije sjetila zagrijati. Podsjećam, bilo je to u 12 mjesecu.
Došli smo doma, micek je spavao, ja sam se otišla pošteno okupati u toj hladnoj kupaoni. A kasnije mi je moja seka rekla (jer i moje su nas dočekale) kako je svekrva komentirala to kako sam se ja tuširala i prala kosu, a tek sam rodila, kao; to se valjda inaće ne radi. Koliko sam shvatila, po njenom nisam trebala prati kosu sve dok babinje ne završi.
Koji tjedan poslije, micek i ja bili smo sami doma, on je spavao, ja spremala po kuhinji, kad evo nje. Veli da joj se učinilo da beba plače. Kažem ja njoj da ta beba ima mamu koja će se o njemu brinuti. Ona, sad već ljuto, pita da što meni nije drago što se brine. Rekoh joj da je u redu da se brine, dapače, hvala joj, al nek pazi kako će tu brigu izražavati, odnosno neka se ne postavlja prema meni kao prema nesposobnoj balavici.
Ili me nije čula što sam rekla, ili me nije shvatila, al na te moje riječi ona je popizdila i rekla da mi više nikad neće doć. Mislila sam si - super! Naravno, došla mi je već drugi dan.
U međuvremenu, do danas, naslušala sam se svakojakih savjeta od nje, kao npr. da miceku dam piti i malo vode, ne zato što bi mogao biti žedan već zato kako bi mi ljepše pričao!!! Ili, da dječake treba dojiti duže nego djevojčice!!!
Bilo je tu još svega i svađega, uglavnom mi je na jedno uho ušlo, na drugo izašlo, al ono što se dogodilo neki dan....
Bilo je oko podneva, bilo je vruče. Ja sam se ipak odlučila s micekom prošetati do dučana, falile mi neke stvari. Obukla sam ga pretoplo, al hebi ga, mislila sam rađe da ima duge rukave, nego da mi izgori na suncu.
Sišla sam u prizemlje, stavljala malog u kolica, evo nje. Pristojno se pozdravimo, kad počne ona: Da zašto ne stavim dekicu između njega i kolica. Mislila sam da se brine da mu možda nije pretvrdo (jednom je već izjavila takvo što i bezuspješno sam joj pokušavala objasniti da kolica nisu što su nekad bila), velim ja njoj da je vani 30 stupnjeva, da će mu biti dovoljno vruće i bez dekice.
Opet ona; stavi mu dekicu, kolica su tanka, nahladit će se. "Ma dajte, pustite me, što bi se nahladio na 30 stupnjeva?"
Još bih i prešla ja preko svega toga da mi nije dobacila "da, najbolje da ga baciš..."
????
Šta, kao; ne brinem se dovoljno, prije ili kasnije razbolit će se zbog mene?
Nek mi se javi ona/onaj ko na to ne bi popizdio!
Uspjela sam se skulirati i smireno joj reči da micek sasvim dobro napreduje, da mu je dobro, što znači da očito svoj posao radim dobro.
Na to je nešto promrmljala, no meni je mrak bio i na očima i na ušima, nisam ju slušala.
Najviše zamjeram sama sebi, to što dopuštam da jedna takva glupa baba iz mene izvuče ono najgore, što joj dopuštam da me izbaci iz takta, što zbog nje postajem netko tko ne želim biti. Ali ne mogu si pomoći. Ozbiljno, nekad mislim da bih ju stvarno mogla zadaviti.
Svaki put kad se uspijem skulirati, kad odlučim pružiti joj novu šansu, kad odlučim uspostaviti normalan odnos, dva dana bude ok, treći dan ona napravi ili kaže nešto gore od svega što je do sad napravila. Ili rekla.
Post je objavljen 24.05.2007. u 08:04 sati.