Ne mogu virovat da sam dočekala TAJ DAN.
Ali kako to obično biva, sva ona euforija koja me je držala više od, ovih , misec dana, je splasnula.
Jeli kriv umor ili tisuće novih stvari koje mi se događaju, nemam blage...
Dakle, za sve one koji su čekali, ili nisu, ovo bi mogao biti, više, neki izvještaj nego ono šta sam ja sve ovo vrime tila izbacit iz sebe.
Je, reinkarnirala sam se.
Je po zasluzi.
Jer sam virovala, da će se to dogodit.
Ja, vaša i svoja, Suncokreta2 sam se reinkarnirala..
Iz jedne obične prodavačice u jednu, skroz neobičnu, gospođu, pardom gospođicu, u usponu karijere...
Ma , ljudi moji, nakon toliko godina, previše, ostvarili su se moji snovi.
Dala sam otkaz, bacila uniformu, žutu, u kantu za smeće-doslovno, rekla sve šta sam imala reć, iako sam mislila da ću im puno više i puno ružnije sve to izgovorit...
Smišno je to, ali stalno mi se isto događa, kad god razmišljam šta ću sve ljudima reć, kad već sve bude gotovo, ne izgovorim ni pola. Ma koje pola, ni 5%!
Samo zato šta me više nije briga, za te njih...
Zbogom drugovi i drugarice!
Doće neki novi cirkus u vaš grad, ili radnu organizaciju.
Razumili me iko uopće.
Ustvari, ovaj misec dana mi je bio užasno naporan...
Jedan dio dana prodavač, po kojem svi gaze i lijeće svoje frustracije, a drugi dio dana punopravna državljanka, divne nam zemlje, sa nekom strukom i nekim konkretnim poslom...
Tragedija ili komedija je veća, šta su vrata , te neke moje nove radne sredine, nevjerojatno, blizu stanu moje, sad već bivše šefice...
Skoro misec dana, komunicirala sam sa, nekim članovima, njene obitelji...
I oni su mi se obračali sa poštovanjem, a onda bi ih , taj isti dan, srela, u drugoj radnoj sredini, u žutoj košulji, i oni bi samnom razgovarali sa jedne sasvim druge pozicije.
A sve sam to bila ista ja.
Samo na različitim mjestima, i sa različitim zaposlenjem...
E i di je tu pravda...
Ma nisam im ništa rekla, ni njoj...
Nisam imala potrebu, jer oni su mi bili jednako mali ljudi i iz jedne i iz druge perspektive...
A ustvari nisam uopće o tome tila pričat...
Znala sam da ovaj post neće ni sličit na ono šta sam ja proživljavala sve ove dane...
Kad sad odvrtim cili film, nemam blage kao sam sve to uspila...
Radila više od 12 sati dnevno, pola dana umno, pola fizikalila...
Navečer kuhala ručak, peglala, usisavala.
Imala vikend, u obliku nedilje, di bi smistila sve ...
I čišćenje, i tulumarenje i kavice i kupanje...
I evo sutra je već srida...
Ovaj petak, prvi put u životu ću moć reć, hvala Bogu opet petak.
Ma šta ću ja radit 2 dana vikenda i petak popodne...
Meni to dođe ka mali godišnji, svaki tjedan...
Ustvari, ja i jesam sad na godišnjem, do kraja miseca.
Iako , ustvari radim, ali samo jedan posal, ne mogu virovat
I imam vrimena za kavu
Doduše dok sad odem na sve obečane kave, proće još misec dana...
Ma ovaj post je ispa bezveze, znam, ali takva sam, cila konfuzna
Nisam ja još svjesna šta mi se lipo dogodilo
I to sad, kad su svi mislili, osim mene, da nema šanse da mi se nešto , ovako lipo dogodi...
A najsmišnije je od svega, šta mi se lipo tek poćelo događat..
Znam ja da ima nevjernika, ali ja, definitivno, ne spadam među njih...
Svašta mi se lipo , još, ima dogodit, i oće
Ustvari, već se i događa...
Nisu samo bolji posal, bolja plaća, bolji uvjeti rada, vikendi i normalniji ljudi, srića u životu
Jel tako, ima toga još...
Eto, kad se kotač pokrene, oživi cili mehanizam...
Pa se nadam da će i sljedeći post biti pametniji...
Ma ne sljedeći post, nego da će cili ovaj moj, novi, život biti pametniji, bolje iskorišten i sretniji..
Jer ako je ko zaboravija, sad ću ga podsjetit, to jesam ja ali reinkarnirana...
Sebi ista, ali ljudima oko sebe bolja...
Pitajte ih ako nevirujete...
Post je objavljen 22.05.2007. u 20:45 sati.