Sivi niski oblaci se vuku po zemlji, hladno je. Morao sam da uključim grejanje u kolima, na sebi imam majicu sa kratkim rukavima i košulju preko. Nemam zakazano, ne umirem, treba mi samo uput. Svega sat do kraja radnog vremena, na šalteru mi kažu da su male šanse da me doktorka primi. Nema veze, sačekaću, pa ako uspe, odlično.
Savršeno. Savršeno vreme za čitanje Murakamija.
Znao sam šta će videti kroz dvogled. Obično znam takve stvari.
"Čovek u svom životu mora jednom izaći u divljinu i iskusiti zdravu, čak i dosadnu samoću. Tako će otkriti da zavisi isključivo od sebe samog, pa spoznati svoje prave i skrivene moći."
Ovo sam pročitao ne tako davno, znači – pre najviše par godina. Neko je pišući o Murakamiju citirao njegov citat Keruaka. Naravno, te reču su mi se dopale, i shvatio sam ih sasvim bukvalno.
Kasnije sam na televiziji gledao neki dokumentarac o Keruaku, snimak protivpožarne osmatračnice u kojoj je proveo nekoliko meseci potpuno sam, osmatrajući okolne planine.
A onda sam, čitajući u praznoj čekaonici, shvatio da se već nalazim u osmatračnici.
Post je objavljen 19.05.2007. u 22:19 sati.