Vikend nakon ovoga bi tribali ic u Massachusetts za praznik, Memorial Day. U nas je bilo lito zadnjih par dana, prekjucer popodne odjednom poceo neki ludi vitar, lete pitari po basti, savijaju se grane, zemljana prasina se ka mini tornado uskovitlala, culo se jezivo fijukanje, i opet odjednom sve stalo, smirilo se. Posli mrvu zaladilo, aj neka, i bilo je prevruce. I onda – kisa. Nije pljustalo, ali je sve nesto je-nije, oce-nece, uglavnom ulice su mokre i dosta je ladnije. Jutros gledam vrime na TV-u - svako jutro moram to pogledat i izac isprid kuce povirit, o tome ovisi sta ce Anja obuc za skolu. Ako je ujutro ladno, ne znaci da za dvi ure nece przit, ne smis je pustit da se kuva. Ako je ujutro toplo, ne znaci da nece zapuvat na refule vitar tako ladan da ces se spicit ako nemas neku jaketu pri ruci. Zato ja ujutro ako vidim da je mirno i lipo pricekam par minuta, jer ako zapuse bice teski zez sudit po prvom dojmu. Ali na stranu sad oprobani sistemi za ustanovljavanje potrebite jutarnje garderobne slojevitosti (dobro sroceno, a?), jutros ja tako gledam na TV-u prognozu vremena za danas, kad vidim neke poplave. Vani kisa pada, moje cvice gusta, kad ono iznad poplave pise Massachusetts. Kako ovo tako blizu doslo, uvik se neki crnjaci desavaju tamo negdi daleko, pa necu sad valjda morat otkazivat hotel? Tako sam se ja bavila suosjecajnim mislima nad problemom bidnih poplavljenih ljudi, dok sam gledala u kartu ovog naseg podrucja na TV nad kojom se sirija neki zeleni krug, obuhvacajuci ne samo Massachusetts vec i pola Long Islanda oliti ga naseg Dugog Otoka. Kad sta je to? Zaskiljim u legendicu u gornjem desnom cosku ekrana, a kad ono, ta najtamnija zelena su najvece kisurine. Jel to bilo ili ce tek bit? Necemo valjda mi iz prizemlja bizat u susida na gornjim katovima molit da nas prime i utople nam dicu dok se vodurina ne povuce? Bilo je tu bljeskovitih prizora velikog akvarija iza nasih prozora, a unutra plivaju dicinji mekanci - pasici, medici, pa se uvijaju raspadnuti crtezi, roze suknjice, lutkine robice, minijaturni sudici, plasticni konjici i zamrsena kosa mnogih bebi barbi. Onda me Anja prenila kad je izasla iz zahoda nakon sta je oprala zube, balunic je puka i ja se vratila u stvarnost. Jos mi je bija u ustima gorak okus pri pomisli na oprani, rastocani pasos kako u srid mog akvarija leluja. Kad sam bila klinka zamisljala sam razne katastrofe i uvik se mislila sta bi ja zgrabila u letu kao jednu jedinu, najvazniju stvar za ponit sa sobom iz stana iz kojeg odlazim u nepovrat. Sad ne moram razmisljat. Kartica je uvik u dzepu, slike su pohranjene na interentu, jedino o pasosu jos moram brinit.
Post je objavljen 18.05.2007. u 17:23 sati.