Marketing
Put od mojeg stana-življenja do mog posla drugog življenja rado bih prošla zatvorenih očiju da ne moram pretrčavati nezgodne ceste kojima jure automobili i to najbrže onda kad pada kiša. Kao da oni kisnu. Zatvorila bih i nos.
A evo i zašto
Nije da se ne čisti, ali svi bacaju smeće. To je kao neki nacionalni sport. U blizini je hotel koji kante (zajedničke sa ostalim stanarima, jasno da ih je premalo) napune ostacima hrane koja sad u vrućim danima smrdi do neba. I Bog drži zatvoren nos, ali ima toliko briga da ga ne možemo i zato moliti mislim da ukloni smeće, iako ćemo i to biti prisiljeni kad nam gradska 'Čistoća' ne pomaže, iako smo pisali pisma, peticije i slično.
Ovdje je autobusna stanica. Čistačica čisti svako juto, ali tolika je količina bacača smeća da je to nemoguće održati čistim. Postoje kante za smeće. Vrlo blizu jedna drugoj. Čak i kontejner ali sve je pored toga.
Cesta, kolnik i pločnik su čisti ali ove male zelene površine pune su smeća. Tu su dva poduzeća. Parkovi i nasadi za zelene površine i Čistoća za asfaltirane površine. Ali ove male zelene površine kao da ne pripadaju nikome.
A sad biser:
To je prolaz između ulice Domovinskog rata i Ličke ulice. Stepenište iza autobusne stanice. Svako je jutro prepuno smeća. Cigareta, papira, ostataka pizeta i druge hrane. Svega i svačega. A pogledajte ispod stepenica. Tu već godinama, otkad je napravljena Orina uglovnica nikad do kraja smeće nije očišćeno. Inače cijela ta priča iza Orine zgrade je nedovršena. Ne znam zašto, ali to je tipično za nove zgrade. U većini slučajeva okoliš je nedovršen.
Dalje sam odustala od snimanja. Činilo mi se da sam postala sumnjiva
A sad samo dio mog balkona:
Post je objavljen 21.05.2007. u 15:02 sati.