opet ja..a šta bih kad još uvijek dišem i živim..Pokušavam preživjeti,iako se kolebam,trošim,pomalo padam.Bojim se svega.Strah mi je postao najveći neprijatelj.Ne mogu samo prekriženih ruku gledati na neke stvari,a koliko god se trudim ne misliti na to,ipak mi je stalo..ali tko će mi reči da ima smisla nastavit nešto završeno?U mom slučaju završeno izgleda postaje opet početak nečeg,a ja,ja se užasno bojim jer ne znam što će donijeti.
Ponekad mi se čini da će mi glava doslovno puknuti od tolikog razmišljanja,a srce samo izdahnuti od silnih emocija..I nikad se ne možeš staviti u istu situaciju kao netko drugi,nikad ništa nije isto,nikad ne možeš procijeniti koliko je nekome teže od tebe,ne možeš jer nikad nije isto.Žaliti se,sažalijevati,pitam se čemu?Život je prekratak za to,ionako nema mnogo ljudi kojima je istinski stalo do tebe.Sve je to maska,skrivanje,jer im zasigurno treba neka usluga.
A na kraju možda i nije loše biti sam samcat.Podići zidove tišine.Maknuti se od ljudi.Možda je bolje,jer te nema tko povrijediti,a ovako previše boli..
I onda samo poželim otići gdje me nitko ne poznaje,gdje me ne vide...lutati beskrajem misli po surovim i mračnim ulicama i možda tamo,baš tamo nađem utočište u nečijem zagrljaju razumijevanja.I opet sam potrošila neke uzaludne riječi jer „koliko krivih riči pobigne u vitar a ko će ih stići?“
A posebno veliko hvala nekome tko mi čak i nije prijatelj,niti me zna,ali je stao na minutu i razgovarao sa mnom,poslušao me.I vjerojatno nema pojma koliko sam mu zahvalna...
evo što mi je napisao: