Marketing
Viktor Jerofejev: "Enciklopedija ruske duše" (3)
120 DANA RUSIJE
- Hajde da otkačimo - reče Suri, lativši se kalašnjikova.
- Pa hajde.
- Volim da ubijam - priznade Suri. - Volim kad se oni boje umiranja, drhte, na sve pristaju, ližu ti noge, upišavaju se kao štenci, ležu na leđa. A ti se praviš kao da su te umilostivili, da nećeš pucati, a onda im raspališ pravo u lice. Pršti mozak kao mlazevi šampanjca. A silovanje devojčica? Drhte, drže se za pikicu. Mi-rno, kurve! Širite govnarske bulje! Slatke li dečice! Ne znam, ali meni se dopada.
Ja ćutke uzdahnuh.
- Volim da ih šutiram - nastavlja Suri - hajde da živimo kao ljudi. Da uvedemo vrtiće, podignemo povrtnjake, složno prokopamo tunele, kao nekakvi tamo Italijani, sagradimo kružni put. - Suri skide kačket, obrisa se, izduva nos. - Ali najsmešnije je, naravno, skidati putničke avione. Lete oni tako noću, umotavši se u ćebad, sa sokom od narandže u rukama, stjuardese se šetkaju amo-tamo, ništa ne sluteći. A ti - po kurcu! I oni padaju bez padobrana. Od siline udara s njih leti odeća. Kao sa klena. I oni padaju, golišavi, u more. Ili drugo! Da sam vođa vojne hunte, recimo Argentinac s brcima i sabljom, poizbacivao bih neprijateljske predstavnike s helikoptera. Čap-čap-čap, leti helikopter. A ja izbacujem neprijateljske predstavnike. Jednog za drugim. Iznad okeana. Bez padobrana. Ne bih voleo da budem u njihovoj koži.
Postadosmo diverzanti. Nasilnici. Silovali smo, kao džezeri, u sve rupe. Bombardovali smo sela i gradove, ugnjetavali naselja gradskog tipa, žene su kukale, u vazduh su leteli šporeti na gas. Sve se lako silovalo, sve se raspadalo spontano, kao da se samo i čekao dan raspada. Ruska zemlja je ležala spremna za pustošenje. Kuće su padale kao karte. Priroda je gadljivo stesala sa sebe rusku aljkavost. U Smolensku su sravnili sa zemljom jednu crkvu. U Jaroslavlju su spalili milicijsku stanicu. Dođoše i vatrogasci. Iz vatrogasnih creva je jedva kapljala voda.
- Pomagajte! - smešno su mahali rukama panduri.
- Šefe, ne zaboravi da poneseš svoj leš! - vikao je u odgovor Suri načelniku čuvara reda.
Navukosmo mornarske majice i priredismo u njihov pomen dobrotvorni koncert. Kikotali smo se. Bacismo se na Moskvu. Poklasmo vladu, uzaptismo poštu i telegraf, zauzesmo banke, ispraznismo apoteke. Duma isturi crveni barjak. Samo se osmehnusmo.
- Hajde da ih stavimo na muke! - predloži Suri. - Da se malo našalimo.
Stadosmo ih mučiti. Peglama, varilicama, kleštima, kapljali smo im kap po kap na temena. Mučismo ih na sve načine.
- Pogledaj samo kako lepo pate! - divio se Suri, lomeći ruske kosti, kičme, lobanje. - Ne, samo pogledaj! Izdržljivi su i neprobirljivi. Nema vam ravnih - obraćao se mučenicima.
U odgovor su Rusi divlje urlikali. Niko nije izbegao mučenje. Svi su sve priznali.
- Imam jednu maštariju. Ponekad bih tako da budem medicinska sestra - reče Suri, zavijajući ranjenu ruku posle jutrošnjeg napada. - Da milujem ljude po glavama.
Pored urne stajala je prazna flaša. Jurnusmo ka njoj takmičeći se. Ja sam brži, a Suri iskusniji. Saplete me palicom, a onda istom palicom dokotrlja flašu do sebe.
- Na - reče mi, osmehujući se. - Ti nemaš. Uzmi.
- Suri - zahvalno protepah.
- Naravno, u vašem zajedničkom stanu vladao je zakon tajge - zaklima glavom Suri. - Ali u vreme sahrana, svi su zaboravljali na tuče, na to da smo Jevreje zvali Ješama. Hteli smo da pomognemo, ko je kako mogao, razumeš?
Uputismo pismo radiju, da nam izvedu našu omiljenu melodiju, ali nismo naveli koju. Setismo se po dobru svojih roditelja. Pojebasmo Lenjinovu mumiju u mauzoleju. Večerasmo i odosmo na počinak do jutra.
Post je objavljen 16.05.2007. u 12:38 sati.