Zvrring!
ženski glas
Dobardan je li to gospodin Goldšmit-Siboney, ovde nisamdobročuo iz nerazumem
u sebi: ???
Ja sam, izvolte!
Stigle su čaše koje ste naručili, možete doći da ih podignete!
u sebi: aaa sadsamsesetio
A, odlično! Doći ću do kraja radnog vremena...
U redu, doviđenja
Hvala, doviđenja
Jedna od retkih korisnih stvari koje sam naučio u vojsci je "Izvolte!".
Tamo kad ti se obrati neko nadređen, pa kaže: Vojniče Siboney!
Onda nema druge no mirno & odlučno ispaliti: Izvolte!
Sa tim sam nastavio i posle vojske, iz zezanja, pa mi postepeno prešlo u naviku. Bilo da me neko zaskoči na ulici edabipitao kolikojesati, bilo da me portir stopira edabimepitao kuda idem i uzeo ličnu kartu, čak i ako me leticija kasta pita za broj mobilnog, svejedno, dok lutajuće struje krstare mozgovnim vijugama, izleće jedno Izvolte!. Sa uskličnikom*, ponekad praćeno upitnikom, ponekad sa osmehom. Odlučno, samopouzdano, u stavu mirno, držeći situaciju pod kontrolom. Kao da nosim kravatu. Kao bekhend paralela. Dok se sagovornik oporavi od mog izvolte, neuroni se nekako usaglase, i uspem da ukapiram: da se crtice na satu čitaju petipetanest; da sam krenuo na šesti sprat i da radim u ovoj zgradi pa nema šta da me legitimiše; da to nije Laetitia Casta i ne obraća se meni nego tipu što stoji iza mene u autobusu.
(*) Po hrvatskom pravopisu, ako me pamćenje ne vara, znak uzvika, takozvani uskličnik, se zove: znak čuđenja. Vrlo praktično. Nema šta da se dereš. Možeš nešto izjaviti i staviti tačku, pitati i staviti upitnik, ako ti to nije dosta možeš samo da se čudiš.
Post je objavljen 16.05.2007. u 12:13 sati.