Znam, znam… reći će sada netko kako se u ponoć baš ne pristoji izlaziti, kako postoje puno pristojnija vremena za izlazak, kako se u ponoć uglavnom već vraća i tome slično, ali, to je jače od mene. Demon jesam, (i time se dičim) ili barem bih rado nosio taj naziv (zamišljam već dipl.dem.maj. u mahagonij okviru na zidu iznad mog radnog stola prepunog demonskih spisa), ali, vjerujte mi, razlozi mog izlaska bijahu sasvim prozaični – ne može se više pišati po paklu jer vele da pišalina već smrdi gore od samog pakla i da to više niti vragovi pripravnici neće čistiti i da se "to" ima raditi vani… i što sada da radim – išao sam pišati!
Taman sam udobno raskoračen držao "konce" (nadam se da je jasno zašto ovdje stoje navodnici, pa nismo djeca) u rukama kadli začuh tiho:
- Pssst!
Nastojeći se ne obazirati na pstikanje, držah sveudilj konce u svojim rukama, no međutim, jedan po jedan konci su počeli ispadati i u trenutku kad sam popustio pred naletom blagosti, e upravo tada, vlasnik Pssst-a je izgubio strpljenje i potegao me za ruku… krivu, naravno…
- Hej!
- Ma u vražju mater! – uzviknuh, poprilično popišan po svojim elegantnim lak cipelama (molim, takve su propisane, ako smo demoni, nismo neuredni) i manžetama hlača (da, znam, izgledamo k'o Edward G. Robinson u većini svojih filmova… samo nosimo uglavnom cilindre) – Što je?!? Što hoćete!?!
- Imaš koju cigaretu?
- O da ti boga materinog, i za to me prekidaš?
- Pa pušiš!
- Ne dragi moj! Pišam!
- Uuuu! Sorry, opet sam se zajeb'o…
- Ček'! Stani… Gremilo, jesi li to ti?
- Jesam Maurice, jesam…
- Što opet ispit?
- A-ha
- Pa po koji put?
- Sedmi!
- Dobro, ako je meni nešto jasno – padaš na razlici između pišanja i pušenja – a još uvijek ideš na ispite?
- A što ću drugo… život je skup, a vani se najbolje zarađuje.
- Mogu li ti ja preporučiti nešto?
- Ma naravno…
- Gremilo, prijatelju stari, nije sve u novcu…
- Da, veliš, 57% je u dionicama.
- Kak' znaš?
- To znam… ali zavezati cipele ne znam.
- Zašto ne odeš u Kadrovski i tražiš novo radno mjesto… financijski demoni su danas jako traženi, znaš? Više nego moja branša.
- Misliš?
- Sigurno, samo skupi hrabrost i uglancaj rogove…
- Hvala ti za savjet! I oprosti…
- Nema na čemu… I… nisam ti zamjerio… - nastavih shvativši da ću hlače morati dati na kemijsko, pothitno.
Post je objavljen 15.05.2007. u 19:52 sati.