Marketing
Očajnički tražeći...
Uhvatila sam sebe da radim nešto jako čudno. Znala sam da mi je stalo do nje, ali ovoliko, ne mogu vjerovati. Zato mrzim ovaj virtualni svijet. Ljudi se rađaju i umiru kako žele. Rode se kad požele i umru kad im dođe. Bez sankcija, bez straha od Božje kazne, bez osude. A za sobom ostavljaju pitanja...za sobom ostavljaju slomljena srca.
Ili samo promjene adresu. I više ih ne nalaziš. A mi ih svejedno zavolimo. Šaljemo im meilove, ostavljamo komentare na zamrznutom zadnjem postu, kojeg znamo napamet.
Danas sam upisala njeno stvarno prezime u telefonski imenik. I dobila 5 rezultata (po pretpostavci da sam upisala točno mjesto). I krenila nazivati nepoznate ljude. A u virtualnom svijetu ništa ne mora biti istinito. I kod trećeg poziva odustala.
Ona mi je otkrila jednu tajnu. Stavila sebe tim postupkom duboko u moje srce. Sad je čekam a ona ne piše, ne odgovara na meilove. Dovoljno dugo da počnem strahovati.
Ima li neko pravilo, koliko sati u ovom virtualnom svijetu treba proći da se prijavi nestanak osobe? Meni se ovo već odužilo.
Bojim se da nešto nije pošlo po zlu. Da ne čami negdje sama bez pristupa kompjuteru (svakom blogeru treba laptop, to je valjda do sada svima jasno). I zašto nisam uzela njen broj mobitela. Zar sam stvarno vjerovala da se ovo virtualno prijateljstvo može održavati vječno.
Dragi moji, svi koje čitam. Imate obavezu prema meni. Recite da odlazite i ja ću vas pustiti. Samo da znam. Da ne tražim i ne strahujem uzalud.
Post je objavljen 15.05.2007. u 16:26 sati.