U cetvrtak je otisao s frendom autom doma. Napisala sam mu odmah poruku da sam mislila da ce se sa mnom prosetati do tramvaja. Rekao je da ne smije.
U petak mi je napisao da masta da kasno na vecer pokucam na njegov prozor. Nisam mu nista odgovorila. Predlozila sam ga za veceru prije treninga. Na sto me je pitao nije li me strah. Rekla sam da nije. Ali imao je predavanja pa nije mogao. Danas sam mu predozila da se nademo na putu prema treningu. (ipak idemo u istom smjeru). Odgovorio mi je kasno. Nismo se nasli jer je imao drugih obaveza. Veceras je krenuo doma s treninga i prokomentirao kako ide, iz ciste zafrkancije sam mu rekla pa neces valjda, na sto mi se nasmijao i rekao hocu.
Preko vikenda mu se nisam javljala, prije i posli nije imao vremena za mene. E pa od sad ja vise nemam vremena! Uzburkivao je povrsinu svojom prisutnosti, poljupcem ju je jako ozgibao. I sad smiruje stvar. E pa ne cu ni ja njega tetositi. Bilo je jako lijepo, slatko, uzbudljivo. Ne smijem reci da me je povrijedio s ovim ali nije mi bas svejedno. TREnutno se samo ljutim na njega. Ali proci ce, a da to nece ni znati. Kad se vidimo bit cu cool. Bez pogleda prema njemu, bit ce tesko, ali on je prvi poceo (u svakom smjeru). A tako je bolje...
Post je objavljen 15.05.2007. u 01:44 sati.