Danas sam izjavila da se nikad neću udavati. Zašto? Zato. Jednostavno neću.
Imali smo malu proslavu vjenčanja jedne kolegice sa posla i naravno da se odmah postavljalo pitanje kad ćemo se nas par neudanih napokon udati.
Došlo mi je da ih pitam da li ih svrbe novci u novčaniku jer moja svadba bi ih jako puno koštala.
Ali nisam ih pitala.
Samo sam izjavila da će se načekati.
Kad su me po drugi put pitali jednostavno sam izjavila da se ja neću udavat.
Zašto? Zato. Jednostavno neću. Zašto? Zato. Preduga je to priča.
A i za koga?
Dosta mi je muških i njihovih sranja, dosta mi je obećavanja i flegmatičnosti, dosta mi je života u laži pa ćemu se onda udavati??
Da mi jednog dana i zakonski bude loše?
Ne hvala.
Ne kažem da nisam zamišljala taj savršeni dan kad ću sjat više od najsjajnijeg dijamanta, kad ću se smiješkati i primat čestitke na udaji, kad ću sa dragim započet zajednički život, samo ja i on, gdin i gđa WhateverOurNamesShouldBe.
Ne kažem da ostvarivanjem tog mog dana nije trebala biti samo proba za ono što več godinama želim, dokaz sebi da ako svoje vjenčanje dovedem do savršenstva, svako ću moći.
Ne kažem da sam to sad, ovog trenutka željela jer nisam ali jednog dana....nadala sam se.
A sad? Ne želim. Ne želim to već duže vrijeme. Jednosatvno sve je izguibilo sjaj i smisao.
Sad želim biti samo ja. Tibica.
Osjetila sam da suza dolazi u oko nakon izjave - ja se neću udavati.
Ipak u svakoj od nas čuči ona mala klinka koja je očarana bijelom vjenčanicom, buketom prljavo-rozih ruža, bijelom limuzinom i rečenicom dok nas smrt ne rastavi....
Ma je** mi se...ko da je to najvažnije na svijetu.