Marketing
Muškarcu je danas rođendan pa smo to jučer proslavili. Budući da su nam roditelji još živi i zdravi to se nisam trudila raditi nikakve torte ni slično (he,he..a i da jesam ne znam što bi iz toga izašlo...
) jer sam znala da će se cijela penzionerska populacija potruditi da bude svega i svačega.
Ipak sam rekla "čuj, ja ti se mogu potruditi napraviti tortu ali i moja i tvoja mama će donijeti BAREM po jednu, kud ćemo s tortama?"
Ne da sam bila u pravu, nego sam bila u pravu!!!!!!!!
ONE su zamislile da ničega neće biti dovoljno pa su svaka napravile, troduplo neka se nađe....
Moja je još rekla :"ma neće biti dosta jedna...". Uglavnom, kad je počelo to oko rođendana, ja sam se skulirala, odlučila da se neću dati smetati jer se svi dogovaraju PREKO MENE i da si neću dati da mi pojedu živce!
Svi skupa nisu baš normalni...ali tko me pita.
Djeca, mala djeca željna pažnje, eto ukratko bi to tako moglo se reć, s time da ja to tu ne tračam nego ja to i njima kažem.
Muškarac je odlučio da će pozvati svoje i moje na kućicu, na roštilj.
Kućicu u kojoj nemamo : ni čaša, ni tanjura, ni stolaca...
No, ipak smo sve nabavili, bilo je dobro, bilo je ok.
Kupila sam mu košulju, auto-kartu i držač za naočale da mi više ne hoda po kući vičući "čuj trebaju mi naočale ne vidim to pročitati. " Sad ih može objesit oko vrata i uvijek su tu. Bingo!
Sve skupa nije bilo loše, kad se mora mora se osim moje mame koja stalno hoće nešto pomagati. Da bi "pomogla" mora postaviti 12 pitanja a ja moram odraditi 14 radnji. Što mi onda jednostavnije dođe da napravim sve sama.
"Ja ću izrezati tortu" kaže moja mama
"Nemoj, pusti ja ću" kažem naivno ja
"Ne, ne budem ja" opet će ona
"Mama, kad se svi petljamo samo nastane kaos.
Pusti ja ću, nije mi teško, ti sjedi i uživaj" to ja.
Organizirala sam puno stvari i stvarno sam dobra u tome.
Tako da mi uopće ne treba nikakva pomoć.
"Ali ja moram izrezati tortu jer..." uvijek postoji neko objašnjenje
OK, izreži mislim si.
E sad...
"A gdje je nož?"
Pa se ja dignem i dodam nož.
A imaš salvete?
Pa se ja dignem i dam salvete.
A možeš mi tu malo pomoći?
I eto zašto ne volim penzionere. Pa bili oni i moja mamaKoja me je rodila i dala život
I eto zašto izbjegavam obiteljska okupljanja. 
Oboje mi grozno ide na živce..
Ali što se mora mora se, a na kraju zna biti i lijepo, kad se slegnu sve uzburkane emocije, vika, urlanje, kaos...
Kad se sve primiri, kad su svi najedeni i s blaženim osmjehom na licu onda zna biti lijepo.Pričaju se čudne pričice, sjećanja....
Nije da obožavam...radije sam sama sa sobom, ali kad se već mora i kad se opustiš zna se naći par lijepih trenutaka za sjećanje u svemu tome...
Mali pas je uživao. Patrolirao je po SVOM dvorištu (Veli muškarac :"sad i on ima svoje dvorište, vidi ga kako je ponosan") i čuvao nas.
Osim što po noći mali pas zauzme moj krevet. Ne bi čovjek vjerovao KOLIKO prostora može zauzeti pas od 5 kila i 40-ak centimetara. Tu zakoni fizike i logike ne vrijede.
Pa ja spavam skvrčena.
No čuvaru moraš dat da se naspava. Ipak on ima posla i radi cijeli dan!
Tjera mačke, patrolira svaku travku,laje na svakog prolaznika. Nije to lako, naravno da mu treba dobar san i krevet.
Post je objavljen 14.05.2007. u 09:12 sati.