Maloprije sam razmišljala o čemu da pišem i apsolutno mi nije ništa palo na pamet,ali tad je ušla ona i meni inspiracija samo došla...Dajte da vam prepričam jednu situaciju...Vani je bilo jaaaako vruće i ja onak mrtva umorna dođem iz popodnevne smjene.U školi me naravno iživcirali svi do reda,glava puca da je to nešto strašno.Ulazim ja u dvorište,u mislima sam već u krevetu gdje mi nitko neće moć ništa.Na dvorištu stoji ona i gleda me.Na licu joj se vidi da je spremna za napad.Ja nemam snage za još jednu svađu,pozdravim i prođem pored nje,kad ona meni fino kaže:"Kaj,čujem da si se danas digla u pola 11?"Ja stanem,kažem joj da nisam već sam se digla u osam,a u pola 11 sam izašla van,pa me je tad baka vidla.Ne kaže ona ništa osim aha,ali onako mamski,kao da mi ne vjeruje niti riječ.Ja joj polako i smireno objasnim da me glava boli,da mi nije dobro i da bih išla spavat,kad ona mene napadne,da sam sigurno dobila kulju,da sam bezobrazna i lijena,da ni veš ne mogu objesit,da sam sigurno cijelo jutro ležala dok se ona mučila na poslu i da se izvolim promijenit.Ja sam ju samo pogledala i otišla.Mislim,kaj sam ja još tu mogla.Mislim cijeli dan se trudim da sve napravim i ne stignem objesit glupi veš,jer ne bih inače stigla u školu(zbog čega bi rekla da nisam trebala dirat veš i da sam to namjerno napravila),da bi me ona tako napala.Mislim znam da mi je mama ali ne mogu je razumijet.Mislila sam da bih ja trebala bit u pubertetu i svađat se a ne ona.Samo znam da mi lagano ponestaje snage za prepiranje i čak sam joj jednom prilikom poslije tog dana rekla,da ona tim svojim prigovaranjima mene neće promijenit već samo udaljit od sebe i napravit da jednog dana moje dijete neće upoznati svoju baku...jer ja smatram da nema potrebe za nikakvom promijenom i da malo popusti,jer nam svi ukućani lagano lude...
Uglavnom,više se uopće neću ni trudit urazumit ju jer nema smisla,valjda će sve doć na svoje....
Post je objavljen 12.05.2007. u 20:38 sati.