Retko spavam poslepodne. Gen, navika ili moja urođena ljubav prema danu. Aj don nou. I kad mi se desi obično su to ekstremne situacije u koje se uglavnom ubrajam: Nespavanje prethodne noći pod nekim nenormalnim okolnostima, težak mamurluk upakovan takođe sa nesanicom prethodne noći (i ko zna kakavim još radnjama), čitanje knjige u zimskom periodu pored nekog toplog grejnog tela (što nikad ne rezultira odvaljivanjem od spavanja)...
Na današnji dan, leta gospodnjeg 2007. (al bukvalno leta) ništa se od gore nabrojanog nije desilo, a upravo iza sebe imam temeljno odspavanih TRIIPO sata, a ispred sebe pojma nemam šta imam!!!
Zvuk zvonjave telefona (jbg, ne mogu da odradim vrsnu onomatopeju zvuka jer je totalno dobra jazz stvar) me trgao pre par trenutaka iz moje popodnevne kome:
Halo.
A?
Ej, samo da znaš mi smo stigli, pa da ti se javimo. Sve je okej, ništa se ne brini.
A? Doooobro.
Jesmo li te probudili?
(a ko MI mislim se)
Ma jok. Sve je okej.
Dobro dobro, čujemo se kasnije.
Okej. Ćao.
Ko je stigao bre? Gde? Odakle? Ko spava? Koliko spava? Koji je dan? U sobi je polumrak. Koliko je sati? Da li da kažem sebi dobro jutro, jer ne mogu da ocenim da li sviće ili da kažem sebi... ma ništa sebi da ne kažem!
Ponovo uzimanje telefona u ruke. Prebiranje po poslednje obavljenom razgovoru.
Aha. Dobro. Primljeno k znanju.
Ne brinem.
Stigli su.
Dobro veče. Ipak.
Post je objavljen 11.05.2007. u 20:51 sati.