Marketing
Ej, eto mene opet!
Sorryte kaj nisam pisala post. Morala sam učiti (točnije izblajhati) povijest kaj mi je toliko mrska da sam se tresla od nervoze. Ma nevjerojatno, počela sam ju i SANJATI
. Sanjala sam da smo pisali povijest i da nisam imala blage, a kad ja nemam pojma, to je već kraj školske. Ako ne i svijeta. Mog svijeta. Mislim, nisam štreberica jer su mi ocjene šarolike, ali prevladavaju petice. Danas smo svi bili u vodi prije testa jer je dobar dio razreda učio samo po pitanjima kaj su nam dali akači (koji su pisali prije nas), a kad su nam oni rekli da je Djetelina (naziv za profu iz povjesti, prema frizuri
) promijenila pitanja, falio nam je pištolj. Cijeli je razred (osim onih dobrica) imo šaliće, neki na nogama, ispod majce, na rukama, na trbuhu itd. itd. A kao začin na sve to akachi su nam još to pokvarili rekavši kak će pregledavat sve. I mi odma išli bacat, koš je bil pun šalabahtera. A idiot koji neće dočekati jutro je reko kak su se samo šalili u vezi s pitanjima i šalabahterima. ..... ti sunce!!!
Al tad je ušla profa i nismo imali vremena kopati po košu. Al bar su pitanja ostala ista. 
.
Vrit.
Ljudi, sorryte, fakat, ali FAKAT ne znam kaj da pišem jer mi je sve kaj je ostalo od mog života istrošeno na blajhanje povjesti i trpljenje Djeteline. Jedino kaj mogu učiniti je da pričam priču o Crvenkapici...
Bila jednom...
Rekla mama...
Nemoj skrenuti s puta...
Došo vuk...
Skrenula s puta (il tak nekak ide)...
Došla u kuću...
Bakice bakice...
Zašto velike oči...
Popapa ju vuk...
Dođe lovac...
Svi sretni i zadovoljni...
Čiča miča, gotova priča.
(hvala, hvala, niste trebali...)
Post je objavljen 10.05.2007. u 19:33 sati.