Marketing
~ My p€rp€tu@l m€m¤ri€s ~
I'm baaack!!!Vidim svi ste tako željno isčekivali moje novo javljanje,pa eto....evo meeeeee!!
Ovih dana sam bila jako zauzeta a i nije mi se baš pisao post tako da se tek sad javljam. U mene vam nema niš posebno novog-škola zajebava,u kazni sam (ne mogu vjerovat prvi put), i tako to. Sretna sam,ali i nisam...ma zbunjola teška...ma jbg ća ćete-life is a bitch!
Neću ništa puno pisat nego ću vam dat ovu jednu pričicu što sam napisala za zadaćnicu.Nadam se da će vam se svidjet!!
Da je otići...
''Ne!Molim te,nemoj!'' kao i svake večeri mama je plačući vikala na starog. ''Pusti je, molim te! Nemoj! Prekinii!!'' još jače je vikala mama, ali stari ju nije slušao. Odgurnuo ju je svom snagom i ona je pala na pod, a onda je nastavio lupati po meni. Htjela sam pobjeći, ali nisam mogla. Stajala sam sklupčana u kutu dnevne sobe i samo trpjela njegove udarce. Glavom su mi se motala ista pitanja kao i svaki put. '' Zašto, tata? Zašto?! Što sam ti sad skrivila?'' prolazilo mi je glavom. Mama ga je plačući molila da prestane, ali uzalud, on nije htio stati. Nakon dvadeset minuta neprestanog udaranja prestao je. Otišao je u kuhinju i uzeo još jednu pivu. Ponašao se kao da se nije ništa dogodilo. Ja sam samo stajala ondje u kutu i plakala od boli. Ne zato što su me boljeli njegovi udarci, nego zato što znam da će i sutra biti isto. I sutra, i preksutra, i dva dana iza...
Napokon sam odlučila ustati i otići u sobu. Sve me boljelo. Šljiva na oku, nos krvav, raskrvavljena usna, koljeno mi je bilo natečeno... Dok sam ustajala osjećala sam kao da su mi sve kosti polomljene, kao da će se istog trena srušiti poput kule od karata. Ušla sam u sobu. Tu sam se osjećala sigurno...ne znam zašto. Sklupčala sam se na krevetu i čekala...Čekala da mi netko skrati ove muke. Pogledala sam u svoja zapešča i gledala u te crvene crte. One su bile znak mog slabljenja, mog očaja. Htjela sam zaspati, ali nisam mogla. Samo mi se njegov lik pojavljivao pred očima, njegov luđački pogled i ponovno sam osjećala njegove udarce. Još su me boljeli kao i oni od jučer. Nije mi bilo jasno zašto mi to čini, što sam mu skrivila. Stalno pazim da mi ne rečem nešto krivo, ali izgleda da mu i sama moja pojava smeta...Tuče me jer dišem! Digla sam se i krenula u kupaonicu, zaključala se i stala. Gledala sam u njega. On mi se činio kao najbolje rješenje – moj spasitelj! Uzela sam ga u ruku i gledala ga...gledala...Baš kad sam se htjela spasiti, stari je počeo lupati na vrata. ''Otvori vrata! Odmah! Otvaraj!!!'' vikao je iz svega glasa. Sledila sam se. Nisam htjela opet trpjeti njegove udarce. Otvorila sam mu vrata i pokušala što brže pobjeći u sobu, ali kasno. Uhvatio me za kosu i bacio na pod, počeo me lupati nogama. Počelo mi se mračiti pred očima. I onda sam se onesvjestila. Probudila sam se u bolnici. Mama je stajala kraj mene. Tu je bio i policajac. Pričao je s njom. Rekao joj je da izađe jer mora popričati sa mnom nasamo. Mama me zagrlila i poljubila, a na uho mi šapnula: ''Nije se ništa dogodilo. Pala si niz stepenice.'' Nasmijala mi se i izašla. Nisam mogla vjerovati. Mislila sam da sanjam. Policajac me pitao nešto, ali ja mu nisam mogla odgovoriti. Samo sam stajala i buljila u njega. Počela sam plakati. ~Izdana sam~. Vlasitita majka me izdala. Pogledala sam policajca i tiho prošaptala:''Samo želim otići!'' On me začuđeno pogledao. Nije shvatio što sam rekla.
Zatvorila sam oči i tako stajala dok nije pošao. Tad sam ustala, isčupala sve one cjevčice iz svojih ruku. Otišla sam u kupaonicu. Uzela svoju odjeću sa sobom da ih zavaram i tražila ga. Pretražila sam sve i pronašla ga. Zaključala sam vrata i krenula. To je bilo to. Odlučila sam da me ovaj put neće nitko spasiti. Porezala sam se i na pločicama napisala:''Samo sam htjela otići!'' Ponovno sam se zarezala, ponovno i ponovno. Osjećala sam kako me život lagano napušta i bila sam sretna. Sad sam napokon slobodna. Uzbuđenje je raslo u meni,a život me napuštao. Pomislih po zadnji put: ''Zašto, tata? Zašto,mama? Samo sam htjela otići!''
I onda je sve nestalo...nestalo u ništavilu,tami.
Eto to vam je to...nadam se da vam se svidjelo pa lijepo recite svoje mišljenje.Malo je depresivno,ali jbg..meni se sviđa
Eto vas uživajte ljudi! POZZ SVIMA,SVIMA,SVIMA!!!! ( ne da mi se nabrajat,shvatite me)
Post je objavljen 05.05.2007. u 00:46 sati.