Uobičajena praznična noć.
Umor sunčanog dana i lutanja,
knjiga za opuštanje,
lakirani nokti, cigareta za san.
Pogled u pun mjesec
okupana soba srebrom.
I pomislih kao milijun puta već
zašto ne nazoveš sada ?
Ni sekundu kasnije,
dok zvoni u tihu noć,
čujem tvoj glas...
Ovako brzo nisi reagirao
niti jedne mjesečeve noći.
A ja ?
Zadovoljna saznanjem
rekoh da iz sigurnosti sobe
ne izlazim.
Neki drugi put, kažeš,
kada zaželiš, javi se.
Možda ću željeti,
sigurno jednom opet hoću
ali zvati neću, pomislih
no izrekla nisam.
Slutnja je vladar naše priče
pa završena ili ne
svoje postojanje opravdava
svim lijepim sutonima,
bojom života.
Post je objavljen 02.05.2007. u 08:01 sati.