Pregled posta

Zašto pijetao gura kljun kokoši u glavu dok je na njoj?

Bogibogme nije me bilo brat bratu, sestra sestri, zaova jetrvi – dugo. Što jes jes.

Al ehehe..imam ja u rukavcu 542 izgovora..od kvaziprezaposlenosti, pokvarenog monitora, imanja nekog soušl lajfa do obične, puke, priproste lijenosti.

Ovo zadnje će bit najizglednije.

Maj nejm iz djevabajna end am lejzi. Dejzi.

Ne bi ovo vjerojatno ni sad pisala da nisam dobila inspiraciju lest najt, dok mi je on pilio dendrite, sinapse, neurone i filodendrone hrčući ko krdo bivola. I vajl je snivao snom pravednika, ja sam mu svako tolko coktala u uvo, vjerujuć savjetu naših starih da to smiruje traktore u spavačevom nosu. Kažu da je efikasnije od pritiskanja jastuka na glavu dotičnog, a kako ja vjerujem našim starima, onda nisam ni isprobavala to sa jastukom. Možda sam trebala.

Uglavnom.

Glave naslonjene na njegovu ruku, pritišćući mu sav mogući dotok krvi u podlakticu i prste, gnjureći nos u majicu mu mirišljavu, prislanjanjuć hladna stopala na njegova goruća, koristeći jednu vijugu u glavi za balansiranje da se ne strmopizdim sa uskog kreveta, drugom - preostalom vijugom brojah zjake.

I koja je to glupa riječ..zjake..mislim, wtf?! Zjaka! Koji je to kitas uopće?

I jel se može još šta s tim zjakama? Jesti ih, npr. Čini mi se da bi to bila dobra dijeta. Danas mi je zjakasti dan.

No dobro, uglavnom, ja sam ih eto brojala.

Više ne znam do kojeg sam broja točno došla, kad mi je nešto palo na pamet.

Sjetih se davnog dana..80-ih godina čak.. Dana kad me majka moja odvela kod čika zlatara u pothodnik da mi na majušnim ušnim resicama izbuši rupice za rinčice oliti naušnice.

Hladnim oružjem, na brzaka, bez imalo osjećaja i nježnosti, izbušio je te dvije rupice, stavio medicinke, a ja sam izašla van crvenih bolnih ušiju, grizući usnicu i gutajuć slinu, knedle, a ponajviše suze koje se nisu smjele skupiti u kutu oka. Pa još da krenu niz obraz?? Božesačuvaj.

Da..brijala sam na neku hrabrost kad sam bila klinka. Ništa meni nije ne. Jok. A-a! Ja jaka! Razbijena koljena, razbijen nos, cijepljenja, opečene ruke kipućom vodom..ja nit jauka nit leleka! A knedle u grlu.. A čubica se trese..ja ju grizem.. A suze gutam.. A uši crvene..

Danas se već lakše rasplačem i rascmoljim..pogotovo kad vlada hiz hajnes PMS..ohoho..da me vidiš samo tad! Vidi ptičicu u gnijezdu – kmeeee..

Al ipak, nešto je od one kakti hrabrosti i ostalo.. Natruhe barem.

No vratimo se na moje probušene uši.

Zarekoh se da svojoj kćeri neću probušit uši ko ditetu. Žasu. Traume iz djetinjstva su očite.

Tako sam ja godinama nosila te neke seljačke naušnice dobivene od kumova, teta, strina, bake i đedova. Te viseće, te ležeće, te rinkice, pa kamenčići, biserčići pizdematerne..to se đubrilo, pa zarastalo pa srastalo, stvaralo probleme, sve dok na površinu nije izašla asertivna strane mene ili me i rekla dosta s tim sranjima, ja to vadim van i bok.

Izvadih ringulje, rupice zarasle, vuk sit, ovce na broju, a pastir u hladovini svira frulicu.

Ali...

Stvari su sad malo drukčije.

Odavde pa nadalje tekst je metaforik, naravno..

Učinilo mi se zgodnim stavit ponekad naušnice na uši.

Al za to je bilo potrebno ponovno izbušit rupicu.

Čekala sam pravog zlatara, i čekala, i čamila čekajuć.. I jebemu, okrenem se oko sebe, a ono - SVI furaju te glupe minđuše! Al nije meni toliko to šta svi drugi furaju, to me ne bi toliko jebalo, nego više to koliko su se meni samoj nosila ta fakin sranja! To je bila rak rana!

Samo sam odjednom počela uočavat štandove sa naušnicama.. Iskakali su mi pred oči sa svojim širokim izborom, niskim cijenama, garantiranim zadovoljstvom, samo bez mogućnosti vraćanja robe. I vremena.

No dobro..rijetko ko ti danas u ovom surovom kapitalizmu daje tu mogućnost. Mogućnost vraćanja potrošenog vremena, jelte.

Ček malo, gle stvarno..NITKO ti ne daje tu mogućnost. Al ja ju ni ne tražim. Ne bi vjerovali, ali ja ne tražim nemoguće.

Tražila sam samo dobrog zlatara da mi probuši uši, opet stavi medicinke, ali i da mi da još jedan par nekih pristojnih naušnica koje će zamijenit ove medicinke i – ostat neko vrijeme u ušima.. Bar dok rupice ne zacijele i počnu bit samostalne i neovisne. A onda neka ostanu još malo – sad kad bi mogli početi uživati u nošenju istih.

Našla sam nekog obećavajućeg zlatara..barem je bio pristojan i simpatičan..ajde i duhovit..a i zgodan..pa reko ajde, neka njemu bude čast.. I bi tako. Ne znam koliko je on to shvatio kao nešto takvo. Volim razmišljat da je, al ko to zna.. Za pravu istinu mi fali malo one hrabrosti mjesečeve ratnice iz djetinjstva koju sam izgubila putem.

No što se desi. Probušio zlatar rupicu, stavio medicinku..ali..od onog drugog para naušnica lejtr – ništa. Ziro. Nada. Niente.

A ne može ni ta medicinka vječno stajat u ušima. Pa ju uz malu grimasu na licu izvadih nakon nekog vremena. Pa potražih po štandovima nešto s čim bi popunila još svježe rupice, al..zlo i naopako..ništa se to meni ne sviđa..a tako mi se nose mi se meni mi se nose te glupe minđulje..

I sad..da li pristat na neke ružne, seljačke ili jednostavno samo nedovoljno zadovoljavajuće – iz razloga eto da ti se opet ne zatvore rupice, a i ne zanemarimo da se meni nose ta govna u ušima. I da.. da emocionalno ne otupim. Tu spada i riskiranje sa nekakvom sumnjivom bižom, na koju si možda i alergična, a koja se prikazuje ko bijelo zlato..pa kad se dogode upalni procesi..avaj, avaj.. Treba li mi to?

Ili...

Pustit sve ukurac.. Nek zaraste.. Nek otupim.. To su ionako samo jebene rinčice!

Ovo povremeno kvazi nošenje me ubija.. Taman kad se već pomiriš da ih nemaš i počneš furat furku i brijat briju kako mi kao ni ne trebaju..pod ruku mi padnu neke i ruka sama već hita ka ušima ne bi li stavila dugo željene ukrase.. Al jebiga..od nenošenja rupice zahrđale.. No uspiješ ih provuć, uši malo gore i crvene se, al neka..vjeruješ da vrijedi truda.. Mada duboko u sebi znaš da ni ovaj put neće ostat dugo u ušima.

Jer..nisu tvoje.

Pada mi na pamet stavljanje onih klipsi, za koje ti ne trebaju probušene uši, bar mi neće uši gorit i crvenit se..al.. i to je zakurac..il sve il ništa.. To je meni prodavanje muda pod bubrege, hajte molim vas. Il jesi il nisi.

Klipse i ostali hibridni oblici – otpadaju.

Moram. Moram promijenit percepciju. Sve je stvar percepcije. Reko mi jedan od mojih prijatelja. On naime nije ćelav, nego mi ostali imamo previše kose. Vidte kako je to zdravo razmišljanje.

Dakle, percepcija. Što to ima toliko privlačno u tim naušnicama? S njima se osjećaš lijepo? Znaš da imaš nešto uz sebe? Znaš da nisi sama? Voliš ih?

Hm.. A da prijeđem na lančiće? Narukvice? Nanožnice? Znači, okrenem se drugim stvarima..

Da..to bi bio neki vid promjene percepcije.. Promjena obrasca ponašanja. Promjena objekta želja.

Hm..

Ili samo još jedan pokušaj samozavaravanja?

Vrijeme će pokazat. Nitko se nije pametan rodio. Sve je to s razlogom, kažu naši stari. A njih valja poslušat. Našim starima vjeruje i Ona.. Pogotovo kad je "jutro poslije" u pitanju.. Jel tako? Tako je.


U pozadini svira...