Znam da dugo nisam pisala post, ali imam majstore. Koji farbaju jednu po jednu prostoriju. A dok farbaju jednu, ne možemo doći ni do ostalih prostorija jer je sve zagrađeno. Kompjuter je u srednjoj sobi. On mi treba za pisanje, za mailanje, za gledanje da li imam komentara, za gledanje da li mogu nekom ostavit komentar, za pregledavanje foruma Šapice koji je o psima jer imam preslatkog psa, i naravno, treba mojoj kćeri Kvisku, koja radi maturalni rad, pa stalno piše.
Našle smo neku rupu u skelama pa do kompa ona može doći. Ja ne mogu jer sam gospođa, pa mi ne priliči da se provlačim dok majstori gledaju kaj radim.
Zato pišem na laptpu koji je mužev, al mi je to često nedostupno jer ode s njim. Laptop s mužem.
To je kaj se tiče isprike.
Kaj se tiče ilustracija za knjigu, to je vrh. Dražesna crta u tom ateljeu, i ja sam jučer s njom provela tamo cijeli dan. To je jedna prostorija koja ima slikarsku prešu, pa ona nekaj zamulja, pa preša, pa dodaje, pa oduzima. Samo kaj ne derivira. A ja sam zapravo dodavala boje, otvarala poklopce, micala papire, otvarala vrata...
Ambijent je divan. Sad mi je još jasnije kako je divno biti umjetnik. Samo za to treba snaga. Svaki dan izmislit kaj da crtaš. Il pišeš. Il komponiraš. Kad nisi umjetnik, šef ti veli kaj da radiš. Tu ne.
Slike su joj toliko super, da može poslije napravit izložbu. Pa će se proslavit. Poslije tih njenih prešarija, moramo na kompjuteru malo handlat. Ovo sim, ono tam, tekst gore, tekst lijevo...
I onda, ne znam. Onda će izdavači gnjavit, pa ćemo se suočit s pravim preprekama. Al, obećajem da nas ništa neće spriječit.
Eto, idem sad opet tamo. Možda mi da da miješam boje, kao u Djevojci s bisernom naušnicom.
Post je objavljen 27.04.2007. u 10:26 sati.