ma da ...
sad odkad sam u novom stanu...
spavam relativno ok, treba proci jos tjedan ili dva da mi onako..
bas legne... ovaj krevet... je malo meksi ali eto..
no nisma htio o tome...
jutros cim sam otvorio oci...
i spremim se i sve za pet..sjedam u auto 7:55
i onda naravno da li ici ravno ili skrenuti na desno... i sad ja razmisljam razmisljam...
skrenem ja desno i vozim i vozim i skuzim da rampa, ma super,
sjedim , cekam, i onda polako krenem dalje, ubacim se na glavnu cestu... i onda...
o iznenadjenja... semafor...
i sad tu cekam... 8:08 vau nikad brze nisam dosao do tu...
gasim radio, palim cd....
naravno meni Balas u cdu
i radio je bio poglasan do kraja...
ja otvaram prozor...
sad je vec na suncu prilicno ugodno...
a meni je dosadno jer se mora cekati , dosta dugo.... i sad razmisljam...
i meni misli uz pjesmu putuju...
daleko, a ope tblizu... cudno je to
kad te neka pjesma sredi...
a opet se ti smjeskas...
kao da te neko ubije osmjehom...
uhvatim se kako pjevam..
i smijem se sam sebi, "sto da me neko cuo" razmisljam u sebi...
stavljam ponovno na pocetak pjesme....
i u retrovizoru vidim kako na autu iza nema vozaca... okrecem se i skuzim da je
neka zena otvorila prozor , nagnula se da bolje cuje...
i evidentno ne vjeruje ... da cuje Balasa na polju u Buzinu....
u retrovizoru vidim i njezinog (valjda je njezin , tko bi vozikao tudjeg klinca u autu..) kako se dosadjuje i crta prstom na staklom
a ja zatvaram oci i putujem u pogled jedan daleki...
i zato evo pjesme koja mi je samo potvrdila kako sam dobre volje...
Djordje Balašević - (Rani mraz, 2004) - Nedostaje mi nasa ljubav
Na jastuku... Bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesečev zlatnik...
Pod oklopom drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...
Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...
Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje...
Al uspevam da jos jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volim...
Šta su reči... Kremen što se izliže kad tad...
Nedostaje mi naša ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja ćud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomračilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo...
Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični Harlekin...
Ponekad još... Suza razmaže tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...
Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...