Odlučila sam napisat novi post.Ne znam o čemu ću pisat,jednostavno me došla želja da ga napišem.U ovih zadnjih par tjedana sam stalno na šahu.Svi se vesele 1.maju.I ja se veselim,samo što će svi bit doma,a ja idem u Buševec na šah.Idem u petak navečer a vraćam se u utorak navečer,tako da ja nemam slobodnog vremena.A kad sam na šahu,sjetim se da ću jednog dana,uskoro napustit svoj razred,kojeg obožavam.Tamo imam super prijatelje.....ah što bi dala da mogu trenirat šah i ostat u svom razredu.Ne želim napustit svoje divne prijatelje....iako ima nekih osoba u razredu koje me jako živciraju,ali svejedno....
Taj turnir u Buševcu je neki jaki međunarodni ženski i znam da ću osvojit malo bodova,ali to će mi bit trening za državno.Na šahu isto imam super prijatelje koje tagođer ne bi htjela izgubit,nikad.
Jeste li ikad imali osjećaj,da tražite prijatelja,osobu kojoj možete sve reć i sa sigurnošću znat da ona/on to neće nikom reć.Osobu koja će na te stvari gledat objektivno,osobu koja će bit potpuno iskrena...
Ja jesam...i nisam ni slutila da je osoba koju tražim...moj poznanik...
Je li itko u jedan dan zadobio vaše povjerenje,a da ni sami ne znate kako?
Je li vam itko postao najbolji prijatelj u dva dana?
Meni je......ali za sve postoji ali.
Onda se desi trenutak,kad se razočarate u tu osobu,napravi nešto što za njega nikad ne bi rekli....mislite:nikad više neću progovorit riječ s tom osobom,ali nakon nekog vremena shvatite da ne možete izgubit tako dobrog prijatelja...jer...nećete se imati kome povjeriti,neće vas imati tko nasmijavati,nećete imati kome prepričavati događaje,tko će vam biti rame za plakanje...shvatite da bi vam život bez te osobe bio prazan.I onda se pomirite s tom osobom,ponovo vam postaje najbolji prijatelj,no sada više ništa nije isto,iako se tako čini ali nije.Sada postoji sumnja,makar mrvica nepovjerenja...pitate se dali mu možete reći što vas muči.Pitate se,hoćeli opet doći trenutak kada više nećete htjet razgovarat s njim.Pitate se....
Iako postoji isprika,objašnjenje zašto je to učinjeno,obaćenje:''Neću više nikad!'',postoji sumnja...postoji strah da će vas opet razočarati,pa se postavlj a pitanje:Hoće li ikad biti isto?Treba li mu vjerovati?
Ovaj post je o prijateljstvu,o ničemu više,samo o prijateljstvu.Ne znam što mi je došlo da ovo napišem,ali jednostavno sam pisala ono što mi je prvo palo na pamet...
I tako...poželite mi sreću na šahu,novi post će bit kad se vratim....
kissss
SAŠA MATIĆ:
Kralj izgubljenih stvari
Ponekad sanjam te
u snovima se gubim
ali se probudim
cim krenem da te ljubim
Vise se tela tvog
ne oseca toplota
budim se u hladnim
rukama zivota
Jer sve sto prodje
sve sto jednom prodje
kao po kazni uvek vraca se
a kad se vrati, jednom kad se vrati
dodje da prodje i opet secas se
Svakog si jutra bolje nego sutra
a svaka noc je uvek presudna
jer hiljadu ti stepenika treba
do vrha a jedan jedini do dna
Ref.
I bolje da se ne vidimo nikad
ne zivimo u istom vremenu
ja imam proslost, ti imas buducnost
snovi su izmedju
I bolje da se ne vidimo vise
jer shvatili bi tad u isti cas
da sve je ovo, sve je ovo moglo
da prodje i bez nas
Bolje da nikada
i nista nije bilo
da sam precutao
sve sto je srce krilo
Zato se ne vracaj
tisinu mi ne kvari
pusti da budem kralj
kralj izgubljenih stvari
Jer sve sto prodje
sve sto jednom prodje
kao po kazni uvek vraca se
a kad se vrati, jednom kad se vrati
dodje da prodje i opet secas se
Svakog si jutra bolje nego sutra
a svaka noc je uvek presudna
jer hiljadu ti stepenika treba
do vrha a jedan jedini do dna
Ref.
Post je objavljen 25.04.2007. u 20:15 sati.