Odjednom, napad sreće.
A ništa se dogodilo nije.
Odjednom me ovo varljivo sunce grije
iako ni na početku
a možda ni na kraju nisam.
Dišem, promatram prirodu oko sebe
i tračak neba daleko,
kroz granje,govori:
zgrabi taj oblak i spremi ga
kada ti bude trebala kiša,
pusti SUNCU da uđe !
Sreća je varljiva cura
al od takve smo materije sazdane, zar ne ?
Spremne poći za zadnjim iz reda
ako ga osjećamo...
ako se ne bojimo...
Želim priliku koja nikoga neće boljeti,
lakše bi hrpu suhog zlata našla na putu,
želim da nas proguta silina osjećaja
u jednom, jedinstvenom poljupcu,
u dodiru koji je sve.
Kuda će to odvesti, ne znam.
Odjednom, konačnost je sve...
Post je objavljen 24.04.2007. u 08:01 sati.