Pregled posta

Rad je stvorio čovjeka/hoće li ga i uništiti?

Penzija je sve dalje i dalje a ne sve bliže i bliže.
Čitam da ćemo raditi do 65. Baš super.

I to kao htjele smo si emancipaciju pa evo nam je. Podlo i pokvareno!
Baš sam ljuta!
Ljuta sam ko pas.

I što će se dogoditi? Jedva ću dočekati 65. Prvog dana penzije, kad ću napokon misliti da počinjem živjeti, bez ranojutarnjeg ustajanja dobit ću infarkt. To je pod sigurno! Ili će me lupit po plućima. Ili po bubrezima!Ili po kuku. Ili po očima.
Već će me nešto lupit to ziher!
I završit ću u bolnici. I tamo će mi govoriti : "dobro bakice, sad se okrenite da vam damo inekciju".
"Ajde bakice" /bakice ..jer ću tako izgledati : staro, istrošeno, jadno i nikakvo "dajte nam sad ruku da vam pronađemo žilu pa da vam damo infuziju".
I tako će bakica završiti svoj život.

A za sebe sam imala sasvim druge planove. Ovako sam si razmišljala. Uzet ću si svoju penziju, stavit šešir na glavu /slamnati/, obući haljinu, staviti još dvije tri haljine, par hlača i par vesti u kofer i sjesti na prvi autobus i odo vidjeti svijet. Odo u Meksiko, Egipad, Peru za početak.
Visa karticu u đep od jakne.
Pa onda Australiju.
Pa onda dalje. Kud me put nanese.
Pa gdje mi se sviđa tamo ostanem. Neko vrijeme. Koliko mi se sviđa.
Da, i u Kanadu moram otić. I Ameriku ali samo ono što sam si odlučila vidjet, ne zanima me sva.

I kad da to sve obavim? Kad?
Ako radim do 65, odnosno ako radim 5 godina više nego što su mi rekli kad sam počela radit.
A kvaka nije u tome. Jer...
kad ja stignem do 65 baš će se netko sjetiti da treba promijeniti zakon i da bi žene mogle raditi do 70-e. Jer dugo žive! Pa kad žive neka i rade!


A da sad ne pričam kako ćemo samo izgledati kao radnice-udarnice:

Jedva ćemo hodati.
Nećemo se moć same vozit jer nećemo vidjet pa ćemo tražiti susjede da nas dovezu do posla.I natrag. Ili djecu. Ili unuke. Praunuke čak..
Dakle, za doći na posao trebati ćemo aktivirati cijelu familiju. Netko od njih morat će nas voziti.
Tako ćemo stići do posla ali će trebati doći do ureda. Po stepenicama. Po kojima ne možemo same. Pa će trebati aktivirati pola firme da nam pomogne. Da nas drži za ruku jednu, a drugom ćemo se držati za ogradu.
I bingo! Točno u 9 biti ćemo u uredu. Uspuhane.
U 9,15 trebat će popiti prvu tabletu. Onu protiv senilnosti.
Budući da smo još umorne od dugog i teškog uspona to ćemo morati
moliti mlade snage da nam odu po vodu u WC.
Sad kava.
Moljakat ćemo da nam je donesu u ured, jer nećemo moći sami otići po nju. Ili ako odemo po nju, nećemo ju moć donijeti natrag, jer će nam se ruke tresti pa ćemo sve prolijati. Pa onda iznova. Po kavu. Pa do ureda...
Ok. Točno u 10 počinjemo raditi.
Tražimo onaj papir od jučer na kojem su brojevi telefona koje treba nazvat. Papir smo pronašle nakon par desetaka minuta. Sad treba početi zvati.
Ali...
naočale za čitanje ostavile smo doma, a uzele samo one za pisanje i druge za gledanje na daleko. Pa ne vidimo brojčanik.
Pa molimo nekog mladog da nam okrene broj jer ne vidimo ni broj na papiru ni brojčanik na telefonu. Obavljeno.
Sad razgovaramo. No na drugom kraju je mlada i TIHA osoba. Koju ne čujemo. Pa molimo da govori glasnije. Ona to učini. Nije dovoljno glasno. Čujemo svaku 3 riječ ali ne razaznajemo smisao rečenice. Molimo da priča glasnije. Ona urla. Shvaćamo!
Ali...
treba zapisati ono što smo čule.
A kako? Kad naočala nemamo.
Opet mlade snage. Molimo ih da nam zapišu.
Eto. Obavile smo sva tri razgovora. Već je 13 sati. Posao gotov za danas.
Treba jesti.
Budući da ne možemo po stepenicama gore dole, predugo bi trajalo, molimo nekoga da nam nešto donese za pregrist.
Sad jedemo. Polako. Jer nemamo sve zube.
U 14 je druga tableta. Žuta okrugla. Ne znamo zašto je ta, ali piše na kutijici za tablete.
Opet voda. Opet molimo.
Ili odemo same.
Na način da se šuljatmo uza zidove da bismo pipkanjem došli do WC-a.
Bingo. I druga tableta je riješena.
Sad odmor.
U 15 sati polako se počinjemo spremati za doma.
Jer..da bismo sišle po stepenicama trebati će dosta pa moramo krenuti barem pola sata ranije.
Pa polako.
Nikud nam se ne žuri. Svoj smo posao efikasno
i brzo obavile, sad možemo odahnut.
I tako će prolaziti naš radni tjedan.
Na kraju mjeseca dobit ćemo plaću.
Koju ćemo dati doktorima.
Ili susjedima u znak zahvalnosti što su nas vozili na posao.
Ili praunucima isto u znak zahvalnosti što se ujutro dižu i
oblače nas budući da nam se ruke i noge tresu.
Ili ortopedima za novu štaku.
Ili zubarima za novo zubalo.
Svejedno kome. Nama ništa neće ostat ionako.
Osim naravno zadovoljstva što smo bile korisne i efikasne
društvu i okolini.

Netko je stvarno jako pametan što je izmislio da žena radi do 65.
Dignut ću mu spomenik . Spomenik "Ljudskoj gluposti u svom punom sjaju".

Pljačka. Eto što ti je to. Pljačka.
Mog vremena !


JER...
netko nas dobro j...
A pogotovo sa rečenicom "htjele su emancipaciju".
JER...
ja sam se sa pravima rodila! Imam ih. I ne moram
nikoga moliti da mi ih da!!
Pogotovo ne primitivnu mušku strukturu.
Koju ne priznajem.
Niti priznajem "emancipaciju" po njihovom razmišljanju.

"emancipacija" kao riječ je tvorevina muškog uma. Koji se boji.
Pa obezvrjeđuje.
Sreća da ipak nisu svi takvi.
Inače bi se mi žene mogle odmah ubit. Na licu mjesta.







Post je objavljen 18.04.2007. u 13:35 sati.